Категорија: Живот у излогу

Да ли је наше привиђање паноптикона у друштву стварно или не. Да ли смо надзирани сво време, али тако да не знамо да ли смо посматрани или нисмо, и како то утиче на наше понашање тема је наше последње емисије у серијалу Живот у излогу у којој нам је саговорник Иван Марковић, експерт за информатичку безбедност.
У данашњој емисији говоримо и о сајбер безбедности, слободи интернета, манипулацијама безбедоносних агенција, нападачима и жртвама.
„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Разматрујући савремени феномен и савремену моћ информатичког друштва стигли смо и до теме шта се променило после Сноудена. Едвард Сноуден савршен „примерак“ савременог информатичког система у својој 28 години се побунио и обелоданио надзор који тајне службе САД врше над целим човечанством, користећи се нашим служењем интернетом, рачунарима, друштвеним мрежама, телефонима.
О насловној теми данас разговарамо са философом Сашом Миленићем.

Приватност и злоупотреба личних података на интернету још увек су недовољно позната и недовољно истражена тема. Појединци али и предузећа морају да науче да су „рањиви“ и да на интернету постоје претње њихвоим подацима. О опасностима које „вребају“ са интернета у данашњој емисији разговарамо са Иваном Билдијем маркетиншким стручњаком у дигиталном свету. Заправо реч је о једном нашем старијем интервјуу од пре годину дана, за који смо сматрали да треба да га поновимо у овом контексту.

Почетком августа 2021. године Његова светост, Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски г. Порфирије отворио је свој званични Инстаграм профил и већ у првих неколико дана добио 17.000 пратиоца, а тај се број стално повећава, данас их је 115.000. Образлажући разлог да отвори овај профил тада је рекао да га је осим интересовања верника и јавности за његов рад , мотивисала брзина, доступност, па и економичност друштвених мрежа, које су у том погледу боље од такозваних традиционалних медија. Оценио је да је за мисију Цркве значајно да користи све алате које јој савремене технологије пружају. На другој страни председник Србије одавно има своје налоге на готово свим друтшвеним мрежама. Само на Фејсбуку га прати 195.000 људи, на Инстаграму 226.000.
Говоримо о једном новом феномену који је такође производ информатичког друштва и живота у излогу где су се осим славних личности из света културе, спорта, медија, појавили и носиоци политичког па и верског живота, председници попут Трампа и Обаме, премијери, министри, Папа, владике, патријарси…
О постојању тих профила, пре свега Председника и Патријарха које смо назвали „звездама друштвених мрежа“ у нашој најновијој емисији из серијала „Живот у излогу“, разговарамо са новинарем и блогером Мирославом Милетићем, аутором портала „Из главе“.
„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Савремено информатичко друштво, живот у излогу на телевизији или на друштвеним мрежама условили су и неке појаве које као да полако хватају залет. Неке од њих су самоубиство и убиство пред камерама што се спорадично дешава у разним државама.
Један од примера је самоубиство новинарке и водитељке Кристине Чабук, додуше пре него што су се појавиле друштвене мреже, она је то учинила пуцњем у главу пред ТВ камерама.
Њена породица је поднела захтев да се снимак њеног самоубиства повуче из јавности, али та жалба није усвојена, па се тако овај снимак нашао и у филму који је о томе снимљен.
Нажалост, таквих примера има још. Један руски блогер и кротитељ змија убио се пред камерама у живом Ју тјуб преносу зато што га је оставила жена, тако што је допустио да га уједе змија отровница. Претходно је својим пратиоцима реако да је време да уради оно што мора и да ће остати са пратиоцима све док не буде умро, уз молбу да поруче његовој супрузи колико је воли.
– То је дивно зар не. Довиђења свима, реако је на крају свог живота и снимка.
Један млади Пољак се обесио пред веб камером у тренутку док је био у вези са осталим корисницима. Он је неколико сати раније уз пиће славио свој 27 рођендан и поручио друговима да им је спремио изненађење за тај дан. То изненађење је билло вешање пред камерама.
И да не набрајамо више примера, очигледно је да се ради о једном феномену који полако заузима своје место у свакодневном животу, баш као што се и разна убиства снимају и објављују пред камерама, што углавном раде сами злочинци, најчешће терористи, криминалци, а познати су такви случајеви и из времена Другог светског рата, када су се фотоапратом или видео камером, снимале разне егзекуције.
Због тога у данашњој емисији са психолошкињом Анастасијом Делић разговарамо о томе колико је самоубство јаван чин, кога се оно тиче, као и шта доживљавају они гледају преко камера убиство или самоубиство.
У данашњој емисији говоримо и о томе која би била здрава реакција на наслове у медијима који говоре о разним људским несрећама и колико је распрострањеност комуникације на друштвеним мрежама допринела овој појави.

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Анонимност описује ситуације у којима је идентитет непознат. У дигиталном окружењу она је све теже одржива, како за оне који нису корисници друштвених мрежа, тако и парадоксално, за оне друге који то јесу, а који хтели-не хтели откривају о себи више него што мисле, како онима пред којима желе да се отворе, тако и пред „непозваним гостима“, то јест хакерима њихових података.
У Лондону је направљена једна студија и то тако што су хаковани подаци са 40.000 мобилних телефона. У првој фази хаковања идентификовано је 15 одсто корисника мобилних телефона, у другој, чак 52 одсто.
Многи људи постају корисници друштвених мрежа зато што су натерани на то. Кад кажемо натерани мислимо на нову пословну културу која подразумева постојање и активност на друштвеним мрежама и то на што више њих. Готово да нема струке за коју не постоји припремљена дигитална платформа и императив да се оглашавамо на њој. Остати невидљив почело је да значи остати на маргини.
О томе шта невидљивост на друштвеним мрежама изазива у човеку, и у друштву разговарамо данас са психологом Славицом Петковић.
„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Постајемо ли бољи када свој приватни живот излажемо погледима других? Шта о томе мисле новинари који су цео живот посветили изношењу на светло дана, рада и људи и институција, а шта остали. У нашој данашњој емисији на питање Јесмо ли бољи када смо видљиви одговарају књижевник Ратко Адамовић који је пре 40 година написао роман „Гола гарда“ који је на неки начин антиципирао ову тему, новинар Мирослав Јовановић и наша позната психијатрица Славица Ђукић Дејановић. Какви смо када се укључе камере и микрофони? Да ли се та слика о себи мења ако смо под нечијим надзором и знамо да нас снимају или слушају?
„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Друштвене мреже као и производња све већег броја ријалити садржаја омогућила је корисницима или гледаоцима и гледатељкама већи увид у туђе животе. Да ли је то добро или није? Да ли се наслађујемо туђим недостатцима, слабостима. Доприносе ли медији бољем упознавању другог човека или бар смањењу осећања усамљености. Све су то питања која су се отворила са све већом употребом дигиталних платформи за које многи кажу да мењају и етичке димензије постојања. О томе колико су друштвене мреже приближиле или удаљиле другог човека, о нашем завиривању у туђе животе данас разговарамо са психологом Иваном Недељковићем.
„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.