Категорија: МОЈ ДОБРИ РОДЕ

„Дучићева поетика јесте поетика великих тема“, пише Јован Деретић. То да се Јован Дучић представља као писац „велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави, о Смрти, „опште је место“ међу професорима српске књижевности када се овај песник помене. Шта је разлог томе, уколико се узме у обзир да ове три велике теме опседају песнике и песништво од памтивека до данас и како се у том контексту издваја Алекса Шантић, нека су од питања која у последњем издању емисије постављамо др Марку Радуловићу, вишем научном сараднику са Института за књижевност и уметност:

У деветом издању емисије „Мој добри роде“, са књижевником Мирком Демићем говоримо о трауми у српском песничком наслеђу, „границама физичким и метафизичим, умним и заумним“, војницима и песницима који припадају „тематском кругу међе“, у који критика и историја књижевности постављају и песнике којима је посвећен циклус емисије „Мој добри роде“- Алексу Шантића и Јована Дучића:

У осмом издању емисије „Мој добри роде“ говоримо о социјалним и политичким идејама Јована Дучића и Алексе Шантића.
Јелена М. Вујановић, истраживач-сарадник и члан Центра за демократију и политичке партије на Интитуту за политичке студије, стихове „српског златног ХХ века“ представиће кроз призму политичких теорија.

„Многи аналитичари су истицали да се родољубиви и социјални елементи у Шантићевим пјесмама нераздвојно преплићу. У тим елементима могу се препознати кључни елементи две велике идеологије: социјализма и национализма. Наравно, доводити ове две идеологије у везу из наше перспективе може бити погрешно протумачено. Али у историјском контексту у ком је живио Шантић борба за национално ослобођење и борба за право и правду тежака, односно сељака и радника биле су, нарочито у Босни у којој још није било до краја ријешено сељачко питање, готово једно те исто. При томе, Шантићеви вапаји на једнакост, солидарност и његово схватање заједнице темељили су се више на хришћанском погледу на свијет него на марксистичкој литератури, и у том смису те идеје нису социјалистичко-револуционарне. Из њих произилази поистовјећивање ослобођења радника и сељака са ослобођењем читавог народа. Такође, иако је његова поезија препуна српских патриотских симбола, величања српства, али и помињања одређених елемената из православља као што је нпр. обраћање Светом Сави, по неким пјемсма можемо да закључимо да његово схватање национализма ипак није ексклузивно. Он не одбија могућност да су и муслимани један те исти народ са православцима и чак им, као што је познато, посвећује једну од својих најљепших пјесама „Остајте овде“.“, подсећа наша данашња саговорница, Јелена М. Вујановић:

„Песма ‘Сину тисућљетне културе’ јесте песма о непријатељству и о урушавању нечега што је, ипак, био Дучићев идеал… Он је у име те државе наступао као дипломата…
Оно што је занимљиво је да та песма и тај скуп песама које је Дучић испевао у једној врсти крика над оним што се дешавало у то време и што је он дознавао да се са Србима дешавало у НДХ, није ушла у његову последњу књигу песама. Ту песму ми данас познајемо накнадно, али ни oна, ни те песме нису постале део Дучићеве ‘Лирике’ објављене на Благовести, на сам дан његове смрти 1943. …“, поручио је доц. др Ђорђе Радовановић са одсека Српски језик и књижевност Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, на коме предаје Српску књижевност XX века.

„Зашто Дучић ову песму није уврстио у Лирику(1943)? Зашто су Шантићеве песме данас постале нека врста националних будница и не читају се дубински?“, питања су која поставља доц. др Ђорђе Радовановић, говорећи пре свега о пријатељству и дипломатији кроз песништво и поетику Алексе Шантића и Јована Дучића, објашњавајући нам као својим студентина на предмету Српска књижевност XX века, зашто је Модерна сва у знаку непријатељства:

Док смо у прошлом издању са др Светланом Шеатовић говорили о „Дучићу као првом Медитеранцу у српској књижевности“, у данашњем издању са др Драганом Хамовићем говоримо о антејским аспектима поезије Шантића и Дучића, о духовном опстанку који претходи биолошком, односу према Другоме, памћењу и „деликатном балансу између идеје опстанка и идеје жртве“:

„Дело Јована Дучића на међи Херцеговине у Дубровника је део богате историје Медитерана у којој су сабрани историјски, географски, етнички и религијски односи. Упркос рођењу на копну, Дучић је први прави медитеранац у српској књижевности, одређујући се увек за море као пучину која отвара филозофске и најсложеније метафизичке визије смисла живота.“, пише др Светлана Шеаковић.
Др Светлана Шеаковић, научни саветник на Институту за књижевност и уметност у Београду, данас нам говори о медитеранској оријентацији и геофилозофији првенствено Јована Дучића, али и о односу херцеговачког песника према Јадрану и мору по чијем стиху данашње издање носи назив:ђ

„Концепт родољубља Алексе Шантића излази из националних оквира активистичког типа који се везује за ослобођење. Он је био песник врло родољубив у једном ширем контексту, а то је борба за социјалну правду унутар своје заједнице, борба за равноправност и уопште код њега је био доминантан хришћански концепт. Обојица песника су изузетно значајна када је реч о родољубљу, иако се неретко њихово стваралаштво сагледава у контексту данашњег односа према родољубљу…“, између осталог поручио је др Бојан Чолак. Са др Бојаном Чолаком са Института за књижевност и уметност у Београду, данас говоримо о храбрости која је била потребна да (тада) певају о темама о којима Шантић и Дучић певају, њиховом ослањању на „традицијску културу“ и начину проистицања и проналажења аутентичних лирских гласова из те културе.

У данашњем издању говоримо о пријатељима и непријатељима опеваним стиховима Шантића и Дучића, о унутрашњем национализму и културној самосвести модерне српске лирике.

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”