„Када се храм гради, у њега се кроз пригодан материјал на природан и смеран начин уграђује свет; градња се врши по човековој мери али тако како би истовремено својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмерног уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмерну меру
човеково граста. Као што је човек створен „по слици и прилици“, тј. по безмерној мери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човека, по његовој „слици и прилици“.
Занимљиво је да је још Свети Сава указао на ту космолошку, антрополошку и теантрополошку димензију храма. Као што је човек, сматра он, састављен из двога, душе и тела, тако бива и са манастиром, односно храмом: грађевина је тело а боголепна служба која се у њој врши – душа.
Природно, тело се прилагођава и обликује према души. И као што је за остварење целосненб личности неопходно постизање потпуне хармоније између душе и тела, тако бива и са храмом. Само
онај храм у коме је постигнута пуна хармонија између њега као грађевине (његовог тела) и свете литургијске Тајне која се у њему врши (његова душа) може бити место на коме се открива лице Божије и најдубља стварност света и човека, и место где човек и свет постају једно са Богом“, пише 1989. године митрополит Амфилохије, у делу „Духовни смисао Храма Светом Сави“.
Кроз ову тему и четврто издање емисије Путеводитељ, воде нас проф. др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и проф. историје Лазар Срећковић:
* Емисија је суфинансирана средствима Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама