Шта је црквени медиј?
Ми разликујемо верски медиј од црквеног медија.
Верски медиј се бави уопштено верским, религиозним темама. Може да га оснује ко год је заинтересован и ко год се осећа компетентним да води такав медиј.
Црквени медиј изражава учење и искуство једне верске заједнице, односно у хришћанству – Цркве. Може бити православни, римокатолички, протестантски (било које групације), исламски… За вођење овог медија потребан је благослов надлежног представника те верске заједнице. У Православној цркви потребан је благослов надлежног архијереја (епископа) или Његове светости, патријарха српског.
Зашто и црквени медији?
На ово питање најбоље је одговорити речима епископа јегарског г. Порфирија који је и председник Републичког радио-дифузног савета. А он каже: „Немамо право да оно што јесте плод цивилизације препустимо само онима који се боре против духовности, него, напротив, дужни смо да својим ставом љубави дамо позитиван садржај и овом продукту људскога ума. Поготову када је о телевизији и о радију реч, полазећи од Господњих речи: ’Идите и проповедајте Јеванђеље учећи све народе, крштавајући их у Име Оца и Сина и Светога Духа’, које је Господ упутио апостолима својим, имам утисак да нам се не пружа једноставна и лака прилика да изиђемо из себе, да одемо у свет и да проповедамо реч Јеванђеља”. По његовом мишљењу, оснивање црквених медија допринеће побољшању положаја Цркве „зато што онда нећемо бити у позицији да непрестано дајемо одговоре на разне клевете, на разне нападе, на разне, понекад можда и добронамерне, опсервације и посматрања Цркве и живота Цркве, али притом не увек довољно тачне, а често и погрешне. Нећемо бити у позицији да трошимо и време и снагу на то да бисмо нешто од истина своје вере објаснили из позиције некога ко се брани, него ћемо имати могућност да активно и позитивно промовишемо вредности Јеванђеља, вредности Цркве, а онда, ако и постоје неки који злонамерно клеветају све оно што се зове Црква, свако ће имати могућност да отвори канал Цркве и да по сваком питању провери да ли заиста они који немају искуства Јеванђеља могу Јеванђеље да сведоче.”
Које врсте црквених медија постоје у Србији?
Најраспрострањенији су штампани медији, мада им по бројности у последње време конкуришу веб сајтови који имају и своју информативну функцију. Осим тога имамо и електронске медије: радио и телевизијске станице.
Колико електронских црквених медија постоји у Србији?
Српска православна црква од 2008. године има дозволу за две црквене телевизије ТВ Логос на подручју Трстеника и ТВ Беседа на подручју Новог Сада. Осим тога у оквиру СПЦ добијено је и 11 дозвола за црквене радио станице. То су Радио Слово љубве (Архиепископија београдско-карловачка – Београд), Радио Глас (Нишка епархија – Ниш), Радио Искон (Врањска епархија – Врање), Радио Златоусти (Шумадијска епархија – Крагујевац), Радио Логос (Жичка епархија – Трстеник) Радио Милешева (Милешевска епархија – Пријепоље) Радио Источник (Ваљевска епархија – Ваљево) Радио Тавор, Радио Беседа, Радио Благовесник и Радио Славословље (Бачка епархија у Бачкој Паланци, Новом Саду, Сомбору и Суботици). Римокатоличка верска заједница добила је дозволу да на територији Србије организује пет радио станица. Све оне носе назив Радио Марија и део су мреже ове велике медијске куће а налазе се у Лесковцу, Пландишту, Новом Саду, Сомбору и Суботици. У пар случајева (Суботица и Сомбор) ради се о такозваном тајм-шерингу то јест подели програма између православне и католичке радио станице на истој фреквенцији.
Који став Српска православна црква има према електронским медијима?
Српска православна црква није посебним актима уређивала медијски простор иако се у појединим својим раздобљима појављивала као њихов значајни оснивач (мисли се на штампане листове и часописе). Одлуку о оснивању црквеног радија, телевизије или веб странице доносила је свака епархија за себе, самостално, одлукама Епархијског управног одбора, а на основу Закона о црквама и верским заједницама и Устава Српске православне цркве. У оснивачком акту Радија „Златоусти” Српске православне епархије шумадијске, примера ради, оснивач, Епархија шумадијска, покреће радио-дифузну делатност у оквиру већ постојеће информативне делатности Епархије.
Устав СПЦ у члану 108. став 3 „упућује и ободрава свештенство и народ да оснују и организују религиозно-добротворне, духовно-просветне, родољубиве и уопште корисне установе за напредак вере и морала у народу.” У члану 69. који одређује делокруг Светог архијерејског сабора, ставу 2 каже се да Сабор „уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве ради утврђења, одбране и ширења православне вере и чистоте хришћанског морала; установљава за то потребне органе и оснива потребне заводе, установе и удружења.” Свети архијерејски синод чланом 70. овлашћен је да се „стара о ширењу православне вере и руководи пословима унутрашње и спољашње мисије.” Став 8 овог члана једини се конкретно односи на информативну делатност. Њиме се регулише да Свети архијерејски синод „бира уредника и управља службеним листом Српске православне цркве и другим званичним издањима.“
Оснивачки акти ближе регулишу односе Српске православне цркве, односно Епархије као издавача и медија. Епархија је та која обезбеђује седиште, пословни простор, финансије, дозвољава употребу свог имена на званичним актима и бира углавном из реда свештенства заступнике медија пред другим институцијама у име Епархије, као и главног и одговорног уредника, који су директно одговорни Епископу. Правилник о раду медија усваја Епархијски управни одбор, на чијем је челу по правилу епископ, и они врше финансијски надзор. Епископ има право да повремено одреди ревизора који ће прегледати финансијско и материјално пословање радио-дифузне делатности. Програмска шема црквених медија се припрема у мањој или већој координацији са епископом.
Какав став имају римокатолици према црквеним медијима?
Однос Римокатоличке цркве према друштвеним комуникацијама нешто је одређенији што ће се сигурно одразити и на рад пет католичких радио станица у Србији. Осим енциклика Miranda prorsus и декрета Inter mirifica са Другог ватиканског концила у којем су средства информисања „препозната као „дивни божји дарови“, а синови су Цркве позвани те дарове, према потребама времена и прилика дјелотворно употребљавати у потребама апостолата „без окљевања и с највећим маром,”постоји и низ других докумената који се баве медијима. Пасторално упутство Communio et progressio из 1971. године говори о „теологији комуникације и дужностима верника на том подручју”. Још једно упутство Aetatis novae из 1992. године „истиче важност пасторала друштвене комуникације који треба проткати цјелокупни пасторал на свим разинама.” Овај документ тражи на широком нивоу израду пасторалног плана медијске комуникације. Основано је Папинско вјеће за средства друштвних комуникација и покренут Светски дан друштвених комуникација, а објављена су и документа „Етика у промиџби” (1997.), „Порнографија и насиље у масовним медијима” (1998.) „Етика у обавјесним средствима” (2000.) „Етика на интернету”, „Црква и интернет” (2002.). Конгрегација за католички одгој још 1986. године објавила је „Смјернице за одгој будућих свјештеника с обзиром на коришћење средстава друштвених комуникација.” Ту су и постојеће „Пасторалне смјернице” из 2006. Хрватске бискупске конференције које се у практичном делу баве темама као што су: Читати знакове времена, Стварати антропологију и теологију комуникације, Брига за стручно усавршавање, Развијање односа са јавношћу, Пасторално праћење вјерника који дјелују у медијима, Промицање апостолата медија, Суставни одгој приматеља, Његовати дух сарадње, Улога католичких удруга, Потреба нових инцијатива, Позив свим верницима… У актуелном Законику канонског права средствима друштвене комуникације посвећено је 10 канона (822-832), а ова тема је уврштена и у „Катекизам Католичке Цркве”.
У колико епархија Српске православне цркве на територији Србије постоје електронски црквени медији?
– На територији Републике Србије постоји 14 епархија и једна митрополија. Своје електронске медије има 7 епархија и поменута Београдско-карловачка митрополија. Највише црквених медија има Бачка епархија – пет (четири радио станице и једну телевизијску).
Да ли постоје национални црквени медији?
– Према позитивним законима државе Србије црквени медији могу да буду само локалног карактера, то јест добијају дозволу за покривање једног града или општине. Дозвољено је њихово умреживање највише до три сата дневно. У припреми је умрежавање црквених радио станица које међусобно сарађују и на тај начин што реемитују емисије са других радио станица.
Којим законима су уређени црквени медији?
Пословање црквених медија уређено је са више закона и правилника. Најважнији су: Закон о црквама и верским заједницама, Закон о радиодифузији, Закон о телекомуникацијама, Закон о јавном информисању, Закон о оглашавању као и Кодекс понашања емитера који је издала Републичка радиодифузна агенција.
Да ли држава помаже црквене медије?
– Држава је сврстала црквене медије у цивилни (односно невладин) сектор. Држава није јасно артикулисала свој став према црквеним медијима, нити активно подстиче развијање верских или црквених медија. Полазна основа је члан 11 Устава којим се Србија дефинише као „световна држава”, а то истовремено значи и секуларна. „Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна” . На темељу Устава направљен је и Закон о цркви и верским слободама као и Закон о радиодифузији из којих је видљиво да је државни став према црквеним медијима умерено либералан. Он дозвољава верским заједницама да имају своја средстава друштвене комуникације, али на локалном нивоу. Постоји, међутим, сарадња између црквених медија и државне или локалне самоуправе, али она није уређена неким посебним актима, него је ствар слободне воље и удруживања интереса.
Nema komentara