Категорија: Ђура

„Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку
Украјину…“, последња је строфа песме Поздрав, Ђуре Јакшића.
У последњем издању емисије Ђура, говоримо о актуелности Ђуриних стихова ове песме данас. У томе нам помаже разговор с протојерејем Бојаном Димитријевићем о Малорусији, који смо кроз емисију Приче из Малорусије водили 2014. године говорећи о страдању Украјинске православне цркве тада, коментаришемо тадашњи разговор из угла рата у Украјини сада, а како песма сведочи и у прошлости.

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

У данашњем издању о родољубивој поезији и родољубљу Ђуре Јакшшића говоримо са крагујевачким књижевником и професором српског језика, Николом Теофиловићем. Како Ђура уписује границу родољубља и национализма и зашто Ђуру самог сматра симболом, нека су од питања над којима и о којима промишља Никола Теофиловић наглас у данашњем издању, полазећи од камена. Николу смо питали и постоји ли веза између Ђуре и Драгише Недовића коме је посветио једну своју драму, а позван да упореди поезију Његошеву и Ђурину, Теофиловић је рекао: „Његош је орао, а Ђура Јакшић најлепше пева о орлу“

„Природа воли да се скрива, каже Хераклит уочавајући да је невидљива хармонија јача од видљиве.“, пише у Уводу своје књиге „Аналогија и ентропија“ А. Петровић.

У данашњем издању емисије ЂУРА, Јована Анђелковић, докторандкиња ФИЛУМ-а, на катедри за Српску књижевност (мастерирала са темом „Стваралачко начело у Његошевом песништву“), чије су области интересовања и истраживања: раскривање топоса постанка и апокалипсе, првог човека и првородног греха у српској књижевности и њихових односа у стваралаштву српских романтичара и постмодерниста, отвара нам тему Ђуриног односа према природи, оносно са природом:

„Песници су се интересовали за човека усмереног ка историји, ка потврђивању националног идентитета и проналажењу смисла људског битисања у космичком поретку. Њихови текстови пружају могућност за сагледавање аспеката хришћанске духовности, развоја религиозних мотива и њихових кретања ка Библији, одступања од Библије и кретања ка античким космогонијама.”, пише у дисертацији „Аспекти хришћанске духовности у поезији српског романтизма“ доц. др Валентина Златановић Марковић.

Ђурину духовност доц. др Валентина Златановић Марковић наводи кроз речи Ранка Поповића „БОГОБОРАЦ У БОГОЧЕЗНУЋУ“. А даље у тексту пише: „Чежњу за Богом преиначио је у потребу за боемским животом, друштвом и стваралачком инспирацијом. Да ли је позив био претежак и искушења јака за његову рањиву душу?“
Често саговорници и слушаоци ове емисије постављају питање: „Откуда Ђура на таласима црквеног радија?“ Одговор на ова питања потражите у садржају данашњег издања:

Иако ће и у данашњем издању бити речи о чежњи за људском топлином песничког субјекта песме „На Липару“, ми данашње издање почињемо од Липара као хронотопа.

Недалеко од Липара на ком је Ђура написао једну од својих најпознатијих песама, у Сабанти, рођен је још један песник који је говорио да „у књижевности нема помирдбе“, а о ком др Драган Хамовић пише: „Јагличићева самосвест о неомеђености тлом и језиком утврђена је баш у отаџбинском језичком тлу, оличеном у присној множини претходника и њихових трагова. Јер свачији основни поглед је видик „роднобреговски“, одатле се иде даље, у излете и потраге и бекства, али му се и враћа, хтео – не хтео.“

Пред Велики школски час, који ће се и овог 21. октобра одржати поред “Споменика стрељаним ђацима и професорима“ у крагујевачким Шумарицама, стихове песме „Крвава бајка “ Десанке Максимовић:
„Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану…“, доводимо у везу са стиховима Ђуре Јакшића, 190 година након његовог рођења:

У свом оригиналном научном раду на тему „Узвишено у делу Ђуре Јакшића“, објављеном у часопису THEORIA 4(2020 : 63 : str. 159-173), Душан Пајин пише: „Поједини романтичари – као Ђура Јакшић – су успевали да створе одређен
број значајних дела упркос низу неповољних околности – неприхватању и равнодушности,личним невољама, губитку посла, немаштини и болести – настављајући да раде до последњег даха, не прихватајући компромисе. Дакле, на једној страни видимо рањивост и подложност јаким осећањима, а на другој челичну стваралачку вољу која је спремна да жртвује јединку и њену физичку, емоционалну и друштвену добробит, ако је то цена да се остваре узвишена и величанствена дела.“
Зашто „песник није историјска личност“ и како то „Кајин и дан данас убија Авеља“ (проф. др Александар Петровић), послушајте у данашњем издању емисије Ђура:

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

У данашњем издању питањем „Треба ли мене свет?“, што је последњи стих прве строфе песме „Шта ће“, отварамо хришћанске одговоре на исто питање савременог читаоца, посебно интензивирано у периоду пандемије коронавируса. Ово реторско питање води нас од Сократа до Дон Кихота, али и до Богородице…