Иако ће и у данашњем издању бити речи о чежњи за људском топлином песничког субјекта песме „На Липару“, ми данашње издање почињемо од Липара као хронотопа.
Недалеко од Липара на ком је Ђура написао једну од својих најпознатијих песама, у Сабанти, рођен је још један песник који је говорио да „у књижевности нема помирдбе“, а о ком др Драган Хамовић пише: „Јагличићева самосвест о неомеђености тлом и језиком утврђена је баш у отаџбинском језичком тлу, оличеном у присној множини претходника и њихових трагова. Јер свачији основни поглед је видик „роднобреговски“, одатле се иде даље, у излете и потраге и бекства, али му се и враћа, хтео – не хтео.“