У Културној станици „Свилара“ у Новом Саду у недељу, 16.марта ове 2025.године, у 19 сати почиње предавање „Литургија у животу апостолске заједнице“. Предавање ће одржати катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“ и стални стручни сарадник Одсека за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, дугогодишњи члан уређивачког одбора „Православног мисионара“.
О значају редовног учешћа на Литургији, смислу Литургије и литургијском бонтону разговарамо са нашим саговорником.
Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања“. На тај дан у црквама се читају Христове речи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења“. Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми – мирећи једни са другима – улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота, бележи отац Александар Шмеман.
Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања“. Зашто?
Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повра-так од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу“ на недостатке других људи и – још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица свога од мене, јер тугујем…“.
И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено… Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку и доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
У данашњој емисији користимо излагање о праштању јеромонаха Рафаила, игумана манастира Подмаине у емисији „Врлинослов“ за ТВ Храм.
Српска православна црква сутра обележава Велике (зимске) задушнице, дан посвећен упокојенима, један од четири велика дана у години када се православни верници сећају својих покојника и упућују молитве за њихову душу.
Зимске задушнице најављују припреме за почетак Часног поста.
Задушнице ће бити обележене у српским срединама на Косову и Метохији, а Срби са Косова и расељени ће и ове године обићи гробља која су у већини случајева била запуштена а споменици порушени и полупани.
Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, пожељно је да оду до најближе цркве, и да на том месту упале свећу.
На задушнице се у црквама СПЦ у Србији и широм света служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито.
После службе иде се на гробље где се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове.
На задушице се на гробље и у цркву носи кувано жито кољиво, које подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости Сунца.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се „залечују ране греха“.
Свећа је симбол светлости Христове која треба да нас подсети на светлост којом Исус Христ обасјава душе преминулих.
Задушнице су и дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње због чега би сваком просјаку требало уделити милостињу и део хране коју носимо са собом.
У Студентском културном центру у Крагујевцу 7.фебруара 2025. године одржана је трибина „Наставници у систему“.
Да ли наше друштво разуме изазове са којим се суочавају они чији рад са децом не дотиче само наше друштвено биће, већ и на све нас – директно док смо у процесу учења и индириктно као родитеље у веома важном периоду живота, једно је од питања које је отворено на трибини којом је модерирао Ненад Глишић Гиле, а говорили су: др Светлана Рајичић Перић, Наташа Штулић, Весна Ђурђевић, Зоран Игњатовић и Огњен Радуловић, матурант Прве крагујевачке гимназије.
Поводом предстојећег празника, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, данашњу емисију посвећујемо овом светитељу по коме је и наш медиј добио име.
Архиепископ Георгије Вагнер о Св.Јовану Златоустом бележи да „је карактеристична црта еврахистијске молитве Светог Јована Златоустог згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Речи „Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави““.
У емисији коришћен материјал са јутјуб канала манастира Подмаине – беседа јеромонаха Рафаила на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, Светосавске баште – Поуке Светог Јована Златоустог и канала Спасовдан – Свети Јован Златоусти.
Од када датира култ поштовања моштију и да ли је везан искључиво за хришћанство? Чије се све мошти чувају? Како се према моштима треба односити и како им прилазити? Колико су честа чуда која се дешавају над моштима? Ово су само нека од питања која отварамо у данашњој емисији у којој разговарамо са ђаконом Александром Ђорђевићем.
„Буди увек насмејан и остаћеш млад“.
„Образовање је најмоћније оружје које можете употребити да промените свет“
„Знање је моћ“
Ово су само неке од изрека мудрих људи које представљају окосницу наше данашње емисије у којој говоримо са гдином Миланом Јевтићем, професором историје.
У данашњем издању емисије „Док је Сунца“ истражујемо тему суицида. За саговорника имамо проф. др Владимира Јањића, психијатра и новоизабраног декана Факултета медицинских наука у Крагујевцу и председника Републичке стручне комисије за ментално здравље.
Може ли се суициду као чину приписати било какав епитет, како породица у којој се догодио суицид да настави даље, како о суициду треба извештавати, да ли се број самоубистава у Србији повећава или смањује и има ли живот смисла и онда када делује да нам ништа не иде, питања су која покрећемо у разговору са др Владимиром Јањићем.
