Категорија: Етно Србија

„Земља, та упоришна тачка са које човек посматра свет, по којој живи и која му пружа храну, земља без које нема човека ни његовог опстанка, испуњава и његов духовни живот. Њена улога у духовном животу народа огледа се кроз веровања и ритуале који су јој посвећени.“ Ласта Ђаповић

На Листи нематеријалног културног наслеђа Србије, као 37. елемент, на предлог Центра за културу ,,Вук Караџић“ Лозница, од 2017. налати се обичај ПАЉЕЊЕ ПЕТРОВДАНСКИХ ЛИЛА, ЛИЛАЊЕ.

Обичај прављења и палења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, а који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти и савије кружно попут ,,ветрењаче“ и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар, а потом суши неколико дана. Централни догађај – паљења ватри се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стоку затварају у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле. Са упаљеним лилама трче око торова, певајући: ,,Куда лиле ходиле, туда краве водиле.“ У исто време пале се ватре на раскрсницама где уз песму, игру и шалу, овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.

О овом обичају данас говоримо са етнологом-антропологом Аном Чугуровић која је кустос у Музеју језика и писма у Тршићу при Центру за културу Вук Караџић у Лозници и аутор каталога „Приче о нематеријалном културном наслеђу. (Дис)континуитети у нематеријалном културном наслеђу Јадра“ и „Паљење лила- лилање у лозничком крају“, који су нам, као и каталог „Изливање и паљење ратарских свећа у манастиру Троноша“, пажњу овог серијала усмерили ка области из које нам се Ана Чугуровић јавља:

Израда пиротског качкаваља, јединствено је наслеђе из домена вештина везаних за традиционалне занате становништва пиротског краја у области југоисточне Србије.

Пиротски качкаваљ је традиционални производ са подручја Старе планине, чија је основна сировина овчије млеко, иако савремене промене укључују и производњу качкаваља од крављег млека или и од крављег и овчијег млека. Традиција прављења качкаваља се преноси по мушкој линији, те су и носиоци кључних улога у процесу израде качакаваља мушкарци: баскијар, парач, секач, мајстор качкаваљџија. Прерада млека почиње припремом баскије, а затим следе превођење баскије у качкаваљ, парење теста у плетеној корпи и зрење.

У Пироту од 1945. постоји и Млекарска школа „Др Обрен Пејић“ из које нам се укључује Драгана Јовановић, професор стручних предмета, која нас причом води кроз процесе израде пиротског качкаваља:

„Лов је најстарија делатност човека која се обликовала кроз историју, од првобитне заједнице до данашњег дана. Лов је обликовао односе међу људима, уређивао их и усмеравао у њиховим заједницама у неписане друштвене норме. У еволуцији човека најдужи део припада стварању ловачке културе која се развијала од праисторије све до првих земљорадничких култура на нашој планети. Кроз историју човечанства, ловство је било саставни део свакодневних друштвених односа и одраз општег културног правца. Зато су у свету, просторно и временски, обликоване различите ловачке етичке норме.

Кроз историју људске заједнице настајала су, развијала се и поштовала неписана правила која су уређивала лов, право на плен, односе међу ловцима и односе ловаца према дивљачи. То наслеђе и неписану културну традицију треба чувати и употпуњавати новим нормама, које је донело време еколошких невоља и претеће угрожености природе, чији су саставни део човек и дивљач.
Кроз историју, ловишта у Србији су била на раскрсници источних, балканских и западних култура. Ипак, наше данашње ловство се обликовало, пре свега, под утицајем источнобалканског ловства. Заснован на тој традицији, настао је наш етички кодекс -Кодекс ловаца Србије, који одређује природна и морална правила као и односе између права и дужности у ловству.“ (https://www.lusumadija.rs)

О ловачком наслеђу Србије и Шумадији као колевци организованог ловства данас говоримо са Светом Маџаревићем. Након 50 година стваралаштва и још више објављених књига, међу којима су најбројније оне које говоре о лову, Света Маџаревић спада у врсту аутора који је својим радом у великој мери допринео очувању културног добра од заборава. Писао је за више листова, дуго година имао је ауторску емисију на Радио Крагуејевцу, али је ипак своје писање највише посветио лову.

Завичајност и завичајно истраживање за Маџаревића представљају част јер је рођени Шумадинац и цео радни век провео је на овим просторима.

„Изливање и паљење ратарских свећа је део друштвених обичаја, ритуала и свечаних догађаји у којим становници села Тршић, Коренита, Зајача, Пасковац, Горња Борина, Козјак, област Јадар, општина Лозница, западна Србија настоје да обезбеде бољи род усева, плодност стоке и здравља укућана и добробит читаве заједнице.

Обичај изливања и паљења ратарских свећа део је васкршњих обичаја на подручју западне Србије који обухвата израду свећа од чистог воска и њихово приношење манастиру Троноша током последње недеље васкршњег поста. Становници села у околини манастра током васкршњег поста, скупљају прилоге (восак или новац којим се восак купује) за изливање ратарских свећа. На Велику среду изливају се две свећа, тешке по 50 килограма и високе око 1,5 метар и на Велики четвртак, после подне, доносе свеће до чесме Девет Југовића у близини манастира, где их украшавају цвећем и у поворци носе до манастирског двориша.

О овој обичакној пракси, динамичном односу елемената народне и хришћанске културе о ком сведочи обичај који се на Листи елемената нематеријалног културног наслеђа нашао на четвртом месту, данас говоримо са кустосом етнологом Аном Чугуровић која нам се у програм укључује из Тршића. Ана нас причом води кроз векове ове обичајне праксе, али, (као и њене колегинице, етнолози кустоси Данијела Филиповић и Јелена Куртић са којима смо говорили у претходним издањима емисије Етно Србија), Ана Чугуровић ће нас овом темом увести у културни амбијент Јадра и западне Србије и дочарати колико је култура једног народа условљена природом и какво смо богатство наследили, те најавити теме које ћемо тек отварати пред нашом слушалачком публиком:

У Народној библиотеци „ Вук Караџић“ одржана је промоција монографије „ Крајпуташи Шумадије“ у издању Завода за заштиту споменика културе, аутора: Ненада Карамијалковића, Ђорђа Миловановића, Милице Томић и Зорана Јаглића.

Издавач публикације је Завод за заштиту споменика културе Крагујевац, рецензије су писали Наташа Николић и Предраг Илић.

Монографија долази са богато опремљеним графичким решењима, илустрована фотографијама и резултат је дугогодишњег истраживачког рада.

Крајпуташе спомиње књижевност, историја, највише српске породице које су дале јунаке Великог рата.

Аутори, Ненад Карамијалковић – етнолог антрополог, Ђорђе Миловановић – историчар уметности виши конзерватор, Милица Томић – етнолог и Зоран Јаглић –архитекта конзерватор саветник у Заводу за заштиту споменика културе учесници су бројних истраживачких пројеката, изложби, публикација из области културног наслеђа Шумадије. Реализују и археолошка истраживања уз подршку државе и међународних партнера.

На Листи нематеријалног културног наслеђа Србије, одмах након крсне славе, која је у ову Листу уписана почетком 2011. године, своје место је заузела Ђурђевданска молитва, а за њом – белмуж.
О обичајној пракси Ђурђевданске молитве, о томе колико се она разликује од сеоских литија других подручја, селу Вртовац које практикује овај ритуал и томе како овај елемент на Листи нематеријалног културног наслеђа прати белмуж и колико се ова два елеманта нематеријалног културног наслеђа преплићу, данас говоримо са етнологом Јеленом Куртић вишим кустосом Завичајног музеја Књажевца.
Свакако, предочавајући културно богатство овог краја, поменућемо и остале елементе који су се нашли на Листи, као и оне који нису, те најавити нове теме о којима ћемо са етнологом Јеленом Куртић говорити кроз нека наредна издања емисије Етно Србија:

„Како се дефинише и препознаје нематеријално културно наслеђе, да ли је синоним за овај израз „живо наслеђе“ и у којим доменима се испољава? Шта је задатак Националног комитета за заштиту нематеријалног културног наслеђа, а шта Центра за нематеријално културно наслеђе и шта су основе Конвенције о очувању нематеријалног културног наслеђа? Колико елемената садржи национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије и којим критеријумима су систематизовани? Колико је Регистар настајао и да ли се проширује? Ко су предлагачи и каква је улога регионалних координатора?“, само су нека од питања на која у овом издању емисије одговара етнолог Данијела Филиповић, виши кустос Центра за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју: