На Листи нематеријалног културног наслеђа Србије, као 37. елемент, на предлог Центра за културу ,,Вук Караџић“ Лозница, од 2017. налати се обичај ПАЉЕЊЕ ПЕТРОВДАНСКИХ ЛИЛА, ЛИЛАЊЕ.
Обичај прављења и палења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, а који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти и савије кружно попут ,,ветрењаче“ и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар, а потом суши неколико дана. Централни догађај – паљења ватри се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стоку затварају у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле. Са упаљеним лилама трче око торова, певајући: ,,Куда лиле ходиле, туда краве водиле.“ У исто време пале се ватре на раскрсницама где уз песму, игру и шалу, овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.
О овом обичају данас говоримо са етнологом-антропологом Аном Чугуровић која је кустос у Музеју језика и писма у Тршићу при Центру за културу Вук Караџић у Лозници и аутор каталога „Приче о нематеријалном културном наслеђу. (Дис)континуитети у нематеријалном културном наслеђу Јадра“ и „Паљење лила- лилање у лозничком крају“, који су нам, као и каталог „Изливање и паљење ратарских свећа у манастиру Троноша“, пажњу овог серијала усмерили ка области из које нам се Ана Чугуровић јавља: