Категорија: Сведоџба

Најновији превод Ногов завета који имамо на српском језику објављен је 1984. године после 22 године комисијског рада високих достојника СПЦ. О њему говори наша последња емисија на тему српских превода. Захваљујемо Министарству правде – Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама која је помогла реализацију ове емисије.

Ново издање емисије Сведоџба посвећено је Преводу Новога завета др Емилијана Чарнића.

У данашњој емсији „Сведоџба” говоримо о преводима Светог писма Димитрја Стефановића, као и издањима риомокатоличке пропаганде.

Између превода Димитирија Стефановића и проф. др Емилијана Чарнића пролазиле су године. Најзначајнији превод који се појавио у то време направио је Луја Бакотић, о коме су остале приче да је био језуита.

Владика Иринеј (Ћирић), као мирјанин Иван, био је веома цењен у Српској православној цркви и још један посленик на њиви Господњој који се окушао са преводом Светог писма. Више о њему говори нам Негослав Јованчевић, професор у Богословији „Свети Јован Златоусти“.

У историји превода Светог писма значајну улогу је имало и неколико епископа. Међу њима су пре свих епископ Платон Атанацковић, а у двадесетом веку и епископи Иринеј Ћирић и Иларион Зеремски. У данашњој емисији говоримо о Платону Атанацковићу и Илариону Зеремском, њиховим биографијама, али и културном и политичком раду. Наш саговорник је Негослав Јованчевић, професор у Богословији „Свети Јован Златоусти“.
И ова емисија као и цео серијал реализована је уз финансијску подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

Историја превода Светог писма води нас сада до 1867. године када је свој превод Светог писма Старог завета сачинио Ђорђе, неки кажу и Ђурађ Поповић, познатији у српској култури као Ђура Даничић. Ђура Даничић је био свештенички син. Иако је био српског порекла, рођен је у Загребу. О његовом животу и раду у емисији говори Татјана Јовановић, доктор књижевности.

Ретроспективе историје, по речима Герогија Флоровског носе у себи опасност општих илузија. Можемо доћи у искушење да неоправдано преувеличамо или придајемо несразмеран значај улози и утицају одређених историјских личности или установа, зато што су нарочитом перспектиом из које их посматрамо представе о њима несразмерно увеличане. Tакво искушење имали су многи који су вредновали дело Вука Стефановића Караџића на преводу Новог завета. Овај превод је изазвао невиђену хајку оног времена. Ипак, тај превод је жив до данашњих дана и многима омиљен.