Ударац у главу примио је својевремно један од потписника овог текста, иначе аутор радио емисије и портала „Из главе“, а тада аутор „Чаврљања“ на Радио Крагујевцу. За овом врстом „критике“ посегао је један од незадовољних слушалаца који је сачекао да аутор „Чаврљања“, изађе из редакције на улицу, а онда га напао с леђа песницом. Никада није ухваћен и процесуиран, иако је догађај уредно пријављен полицији, и пратила га је медицинска документација.
Ипак, опасност за крагујевачке новинаре и новинарке не представља толико публика, колико они о којима медији извештавају. О томе сведочи и актуелна најава дописника „Данаса“ из Крагујевца, новинара Зорана Радовановића, да ће колико ових дана поднети тужбу против одговорних лица Индустријског синдиката фабрике „Застава оружје“ у Крагујевцу због оптужби да је „на платном списку (репрезентативног) Самосталног синдиката“, као и да су му „најблискији рођаци водећи крагујевачки криминалци који по граду ‘продају циглу’ локалним бизнисменима.“

Полупретње и претње у „срдачим“ телефонским разговорима

– Нећу више да трпим криминалце и битанге који мажњавају лову, злоупотребљавају своју позицију и овај град и државу, каже за Радио Златоусти и портал „Из главеее“ Зоран Радовановић који је у листу „Данас“ објавио да ове оптужбе сматра „тешким али не и безопасним бесмислицама“. Радовановић у „Данасу“ наводи да су му представници Самосталног синдиката „Застава оружја“ тврдили да се оптужбе износе „’за рачун’ председника фабричког Надзорног одбора Ивице Момчиловића“ , те да се „брутално и без икаквих доказа тешко оптужују и вређају сви пословни људи, синдикалисти и медијски посленици које је Марјановић оценио као своје противнике“.
Овај крагујевачки новинар додаје да су му током његове вишедеценијске новинарске каријере више пута претили, да је било покушаја да му се забрани да извештава из „Заставе“ где је оштрије улазио у теме и пробијао затворене кругове, четири-пет пута је остајао без посла, од чега посебно памти истеривање из „Борбе“. Ништа се, каже, није променило у последњих пар година, осим тога што он више то неће да толерише. Овај новинар је 2018. подносио и кривичину пријаву против Милована Стојановића, члана Савета Универзитета у Крагујевцу због скривених претњи у телефонском разговору у којем је „саветован ‘да се мало смири’“ , када се, такође, тврдило да је на платном списку, али тада Арсенијевића (мисли се на два бивша ректора Универзитета Слободана и Небојшу Арсенијевића- прим.аут.). Ова кривична пријава је после пар месеци одбачена. Дописник „Данаса“ и сада понавља да га није изненадило што је Основно јавно тужилаштво одбацило његову кривичну пријаву, јер, како каже, зна у каквој држави живи и бави се медијском делатношћу, а сматра да то знају и они против којих се подносе тужбе.
– Зашто би ме било ко звао телефоном због мојих текстова? И зашто бих ја трпео те позиве, полупретње и претње? То су разговори који почињу неким интимизирањем, а потом имају претећи призвук, или се кроз њих провлачи наводна иронија. Ако сте незадовољни мојим текстовима постоји демант, који је моја редакција у обавези да објави, постоји суд, па онда да се терамо и да доказујемо, али не овако, каже овај новинар.
Ипак, по његовом мишљењу Крагујевац, за разлику од других средина попут Београда, Новог Сада, Ниша… није тако бруталан у нападима на новинаре.
– Напредњаци који су овде на власти нису толико ригидни, а овде то не би могло ни да им прође, јер је Крагујевац демократичнија средина, био би жесток отпор, тврди Радовановић.

Кад те „гони Градоначелник

Да у Крагујевцу има мање претњи по безбедност медијских посленика сведоче званични подаци Основног и Вишег тужилаштва према којима у последњи три године није било оваквих пријава (осим поменуте Зорана Радовановића). Ипак, својеврсна врста притисака су такозване Slapp тужбе разних јавних делатника, с циљем да се финансијски и ментално исцрпљују новинари и њихове медијске куће.
Најпознатији крагујевачки недељник „Светлост“ обрео се својевремено на суду у процесу где је тужилац био сам градоначелник Влатко Рајковић. Међу новинарима који су били тужени од првог човека града, додуше у том трентку „бившег“, је и Бране Карталовић, дописник „Политике“ из Крагујевца против којег је 2015. кривичну пријаву поднео градоначелник Верољуб Стевановић, оптужујући га за неистине и лажи које износи против његове администрације. Основни суд је одбацио ову пријаву. Градоначелник Радомир Николић се на првој званичној конференцији за медије, по доласку на челну функцију, обрушио на новинаре, тврдњама да су били наклони његовом политичком противнику, поменутом Верољубу Стевановићу. Током шест година његовог управљања Крагујевцем од октобра 2014. до августа 2020. године, власт у Крагујевцу се оглушавала о законску обавезу расписивања конкруса за суфинансирање медијских садржаја који су од значаја за јавни интерес у информисању.
Бране Карталовић се и данас сећа притисака које је средином прошле деценије, трпео као новинар од стране челника градске управе. Како он на те притиске није реаговао, кренуло се заобилазним путем, преко уредништва „Политике“. На срећу управо је редакција „Политике“ стала иза свог дописника, као и Удружење новинара Србије и Независно удружење новинара. Карталовић као куриозитет истиче чињеницу да су се тада, међутим, и многи локални новинари који су подржавали локалну власт, окретали против њега и престали да му се јављају, наглашавајући тиме да и медијски посленици сносе одговорност за притиске на своје колеге.
– Иако у Крагујевцу није било много случајева угрожавања физичке безбедности новинара, не могу да тврдим да није било претњи и притисака. Ја се лично, никада нисам осећао угрожено, јер сам имао подршку и заштиту редакције, али сам сматрао да су због мог посла били угрожени моја супруга и моја кћерка. И једна и друга су трпеле одређене притиске на послу и у школи, тврди Бране Карталовић.

Притисци на породице

– Ја сам током читаве каријере био изложен различитој врсти притисака каже и један од аутора овог текста, Мирослав Милетић, радијски перфомер, поменут на почетку текста. – Ти притисци се разликују у временским периодима. У време Слободана Милошевића, до 5. октобра, то су били телефонски позиви, претње… Рецимо имали смо телефонски позив у којем се каже: „Знамо у којим ти колицима жена вози дете по парку“, или „пази шта причаш, бацићемо ти бомбу у студио“… Па, онда ја радим ноћу емисију, а они шарају ласером по мени. До поменутог физичког напада који се десио једне суботе после емисије „Чаврљање.“
Милетић каже да зна ко је особа која га је физички напала и у чије име, и да се, наравно, радило о политици и помиње као занимљивост да и сада среће ту особу која га врло срдачно поздравља на улици. Притисци на њега су се наставили и после 5. октобра, јер се ни демократским властима није свидело како су третирани у његовим емисијама.
– Осетиш се изолованим. Не јављају ти се. Не постојиш за одређене кругове, мада ја никада нисам ни волео, нити сам икада био близак политичким круговима, јер су они као магнет. Што су ближи, привуку те, залепиш се за њих и онда не можеш да се одлепиш. У последњих неколико година од када је на власти СНС притисци су више економске природе. Нико ти ништа не забрањује шта ћеш да пишеш и причаш, али те изолују од економских извора.

Овај новинар који је своју емисију извео и на сцену Књажевско-српског театра организујући Поетско-кабаретски ораторијум „Из главеее“, са циљем да придобије шири аудоторијум, темама не искључиво локалним него и државним, каже да се посебно после извођења „Ораторијума“ у БИТЕФ-у око њега створио зид који је растао у сразмери са публицитетом који је добијао – што већи публицитет, виши зид. Иначе, он је, такође, један од оних новинара који се лично упознао са својим „нултим читаоцем“ то јест полицајцем.
– У време кад је Слоба зајахао, писао сам за сплитску “Омладинску искру”, новине која су се продавала у тиражу од преко сто хиљада примерака. Био сам колумниста у најтиражнијем недељнику, имао сам целу страну новине да пишем шта хоћу.
Писао сам „српске стилске вежбе“ све до бесмисленог рата, хонорари су били добри, ишло се неки пут до Сплита, а у слободно време и до кафане „Балкан“. Ту, за кафанским столом, упознао сам свог „нултог читаоца“. Тешко да могу да се сетим како је изгледао: скијашки прслук у некој мирној зеленкастој нијанси, бркови, онако, мало крупнији, доброћудан и пријатан саговорник. Рекао ми је да редовно, сваког петка, добија „Искру“ и да чита моје текстове са задовољством! “Одлично пишете. Свака част!”, похвалио ме је.
Није му било лако: тај је морао да чита све што сам написао, направи извештај, да нешто и прекуца јер није било пречица по тастатури, мука жива али посао је посао!, прича данас Милетић сећајући се ових „случајних сусрета“.
„Слуге Сатанине“
Уредница и власница крагујевачког портала „Глас Шумадија“, Јованка Николић, једна је од крагујевачких новинара и новинарки који су тренутно највише на удару говора мржње на дигиталним друштвеним мрежама. Она каже да те нападе говора мржње не доживљава толико као претњу, већ више као потребу људи да „изруче своје незадовољство“ на неку особу која се бави јавним послом, а посебно новинарством.
– Многи имају лажне профиле, па не могу да проценим да ли су то људи које познајем или не, али је очигледно да је добар део политички острашћен. Ево сада имамо и антиваксере који нам кажу да смо „сатанистички сајт“, „слуге Сатане“, да смо „плаћеници“, да смо „Сорошевци“, чак и неки наши крагујевачки портали пренесу цео наш текст, не наводећи да је наш, а онда кажу да „’Сорошевци’ трљају руке“.
Јованка Николић сматра да је део гнева јавности на себе навукла и као некадашња директорка Радио-телевизије Крагујевац, за коју се тврдило да је наклона власти која ју је поставила, иако је она реално била једина до сада директорка ове куће која није била члан ниједне партије и према егзактним подацима подигла је рејтинг те медијске куће. (Радио-телевизија Крагујевац је тада називана и „Верковизија“.) Тада је морала да доноси тешке одлуке које су подразумевале и одрицање од неких кадрова који су створили темеље те телевизије и темеље новинарства у Крагујевцу, али које је, по њеном мишљењу, прегазило време. Запошљава младе, образоване кадрове што узрокује неслагања, љутњу, гнев…
– 2014. године када се променила власт у Крагујевцу, имам понуду од једног важног члана Српске напредне странке да идем да се видим са Небојшом Стефановићем, и да ставим на папир шта тражим и у тренутку када то одбијам, почињу притисци привредног криминала, који по пет шест месеци проводи у Радио-телевизији Крагујевац, долазе инспекције рада, која само што није отворила своју канцеларију у нашим просторијама, пореска полиција.., значи више не знам ко није истраживао пословање Радио-телевизије Крагујевац. Након што сам смењена емитују се чувене емисије „Размотавање“, против мене које су примера ради, у време изборне тишине 2016. емитоване у та три дана три пре подне и три пре подне, без да ме је икада ико питао да изнесем своје мишљење, прича Николићка, истичући да су многи тада поверовали у то што је о њој причано, без икаквих доказа. (Николићка је касније добила судске спорове у којима су се утврђивале неке од тих тема.)
Примера, попут ових, у којима крагујевачки професионални новинари трпе разне врсте угрожавајућих радњи због жеље да слободно раде свој посао, тачније отворено износе информације које су од јавног интереса, има доста. Заједничко им је да се углавном завршавају без процесуирања одговорних и сатисфакције за новинаре који због свог посла имају нацртану „мету на челу“. И овог пута покушали смо да обезбедимо дозволу републичких органа Минситарства унутрашњих послова Србије да разговарамо са полицајцем задуженим за безбедност крагујевачких новинара, али тражена сагласност није стигла до окончања овог текста.

Пишу: Мирослав Милетић, уредник портала „Из главе“ и Гордана Јоцић, уредница Радија Златоусти