Категорија: Наши разговори

Христос се роди, ваистину се роди поштовани слушаоци.
Наша суграђанка Љиљана Мирић пише годинама духовну поезију. Рођена у Високом, завршила је књижевност у Сарајеву а од 1996. године и Дејтонског споразума живи у нашем граду где је радила прво као професор а потом и као библиотекар.
До сада је објавила збирку „Равнодневица” а у припреми има и књигу „Светковина душе” и песама за децу „Гледај своја посла”. Члан је Књижевне заједнице Крагујевца и воли и радо казује своје стихове па тако и у емисији Радија „Златоусти” – „Наши разговори”.
Њену духовну поезију не инспирише само вера и света места попут Аја Софије већ обилује историјским циклусима попут оног о Јерини и Бранковићима али је њена тематика и породица, традиција, љубав према ближњем…

У нашој данашњој емисији угостили смо мисионарског ђакона Горана Анђелковића који живи и ради у јужној Француској. За тему смо одабрали држање свештенства и одговор цркве на пандемију корона вируса у Европи.

Шта је смисао ђаконске службе у православној цркви? Које позвање има ђакон. Да ли се ми стидимо да служимо друге? Разликује ли се црквено служење од грађанског. То су нека питања на која смо дали одговор у емисији Наши разговори са ђаконом Александром Ђорђевићем из Светосавског храма у Крагујевцу, настављајући наш серијал разговора током пандемије короне.

Страдање је свакодневно присутно у нашем животу. На индивидуалном плану страдамо емотивно, страдамо због наших индивидуалних обољења и болести које не морају увек да буду драстичне, као што је корона, а страдамо наравно, и на друштвеном плану. Страдање мења форму,некад је драстичније, некад мање драстично. Треба га прихватити са поверењем и смирењем, као и са сећањем на Господа. О томе разговарамо данас са нашим гостом доц. др Здравком Јанковић са Катедре за патрологију Православног богословског факултета у Београду.

За време ванредног стања нису само веру верујући људи обраћали пажњу на литургију, него је она, чини се, много чешће била у жижи пажње оних који се према веровању, религији, хришћанству држе са скепсом, чији је поглед на свет секуларан. Од њих су долазила бројна питања: да ли се могло Богу служити без црквених богослужења, посебно литургије, да ли је могућа литургија без причешћа, да ли је причешће могуће на неки други начин а не преко једне кашичице. О свему томе разговарали смо са протојерејем-ставрофором Милићем Марковићем, старешином Старе цркве у Крагујевцу.

Како је Црква прошла кроз кризни период из угла једног од њених свештеника. Да ли је у историји било примера који су сада могли да буду нека врста узора за угледања. Шта се то дешава у Црној Гори и да ли слична ситуација може да се деси у Србији. Хоће ли Црква трпети економске последице због ковид кризе? Ово су нека од питања која смо поставили јереју Владану Костадиновићу, пароху Старе цркве у Крагујевцу.

Колико је могуће данас и уопште недуховном говорити о духовном, а да се дође до стварног разумевања?
Верујући људи сматрају да се у овој кризној ситуацији удара на сам фундамент хришћанства јер је литургија упрво тај фундамент. Због чега је важно сабирати се у храмовима, због чега није довољна лична молитва?
Има много тумачења значења литургије. Којим речима би сте је Ви описали?
Због чега присутно свештенство на литургији није народ, због чега је сваком свештенику потребан бар један лаик да би могао да каже да сад свршава заједничко дело?
Какав је однос хришћанина према свету? Да ли хришћани желе добро овом свету, овој цивилизацији?

Ова и друга питања поставили смо протонамеснику Браниславу Матићу, пароху Храма Светог Саве у Крагујевцу у данашњим „Нашим разговорима“.

Ево нас на прагу најрадоснијег празника Васкрса. Дочекујемо га у ванредном стању. Једном сам прочитала да је лепо бити са Господом на Гори Тавор, или у васкрсењу, али понекад се мора бити са њим и на Голготи. Можемо ли да почнемо наш разговор од тога, од неминовности страдања у животу. Како остати постојан у том страдању?
Које су најзначајније врлине човека који страда?
Црква је увек говорила о кризи као суду. Може се рећи да смо ми сада у сред једне здравствене кризе. Чему је она суд, по Вашем мишљењу? И како се може задобити помиловање на том суду?
Волим да кажем да се у храму на литургији сусрећу чежња Бога да се сједини са човеком и чежња човека да се сједини са Богом. Ипак желим да чујем од вас шта мислите, колико је важно да се то сједињење дешава из недеље у недељу заправо ако живимо у Христу и верујући у Њега колико смо на губитку сада када смо ометени у том доласку у храм и сједињењу с Њим?
На дан Васрсења улазимо у радост Господара свога, која смрћу смрт победи. Сведоци смо сада на хиљаде људских смрти. Тешко је самилосном човеку да се због тога не ожалости. Има ли Црква у томе речи утехе?

Ово су нека од питања која смо поставили оцу Срђану Тешићу, пароху Храма Свети Георгије у Шумарицама, у данашњим „Нашим разговорима“.