Прота Драгослав је 8. децембра 2024. године испраћен у наручје Божије са Светом Литургијом, коју је служио протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић архијерејски намесник рачански и опленачки из Тополе и ђакон Марко Арсенић из Лапова.
Чином опела началствовао је Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован, а свештенство се сабрало из свих делова шумадијске епархије и српске цркве. У вечност су проту Драгослава испратили сви они који су га познавали, од његових Сарановаца, браће свештеника старих и младих, његових бивших ђака из богословије који су угледајући се на проту обукли мантије или служе Богу и роду на неки други начин. Све је било свечано или како би блажене успомене отац Драгослав знао да каже: тип-топ! Он нас је тако учио да у Цркви мора тако да буде, он је такав био, а и ми смо се потрудили да на његовом сабрању данас тако буде.
Високопреосвећени митрополит Јован је са великом љубављу, поштовањем и пијететом говорио о овом великом човеку и свештенику у сваком смислу речи.
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Ожалошћена породицо, часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре. Сабрали смо се данас у овом Светом храму да се помолимо Богу за покој душе новопрестављеног слуге протојереја Драгослава. Да га Господ прими у своје наручје и да испуни све оно што су његове суштинске глади и жеђи биле. Те суштинске глади и жеђи, браћо и сестре, које свако од нас носи и верује у Бога и који верује у загробни живот. Та суштинска глад и жеђ јесте да се сјединимо са Богом. Када пођемо са овога света у онај непролазни, вечни свет који је другачији од овога. У онај свет у коме влада поредак, ред и мир. Свет у коме се зна свакоме место коме је Бог одредио зависно од тога какав је живот те особе, тога човека био на овоме свету. Суштинску глад и жеђ носи свако од нас који је створен по слици и прилици Божијој, као што је створен по слици и прилици и прота Драгослав. Једном речју то није ништа друго него чежња за пуноћом живота, за лепотом живота, за оним даровима који су садржај и саставни део Царстав Небеског. Тежња нашег проте Драгослава је била да колко је то њему могуће, као и свакоме од нас, поготово њему као свештенослужитељу, да служи Богу и Цркви. Он се за то трудио у своме животу. Његов живот није био лак. Његов живот јесте исуњен радошћу, јер је био радостан што га је Господ призвао да буде слуга олтара. Био је радостан што га је Господ призвао да сужи Богу и народу, али његов живот, нажалост, био је мукотрпан. Поред радости био је испуњен и болом и тугом. Можда је био такав што га нико није знао разумети, а он је носио крст свој, али је носио и крст и онх верника које му је Црква била поверила. Поред свих тих мука и невоља која су га сналазила у животу, а рекао бих посебно после смрти његовог сина, није се дао прота сломити, да падне у очајање. Иако је око себе пуно што-шта гледао имао је веру у Бога, имао је наду у Бога. Та га је вера одржала и нада да не поклекне на свом животном путу. Носио је он крст како је знао и умео, али га је носио уз помоћ Божију. Ако га поједини људи нису разумели, желео је да га Бог разуме и њега је Бог разумео, њега је заиста Бог разуме, браћо и сестре. Он се трудио да оно у шта га је црква увела и шта му је дала, он се трудио у овом свету ради чега? Не ради себе, већ ради имена Господњега, јер је примио много у самој благодати свештенства када је био рукоположен. Био је до краја свога издисаја веран Цркви, веран поретку, веран реду у Цркви. Није прота Драгослав тражио, тамо негде, надри духовнике да га уче другачије него што је он био у Цркви својој. Он се трудио око Имена Божијег у Цркви. Прота Драгослав био је један од најближих сарадника владике Саве. Много му је помагао, у много чему. Његовим трудом који је он дао од себе је уз благослов владике Саве основан и часопис Каленић, који више деценија излази. Сам је прота у том листу писао, али је он писао не да велича ни себе, ни владику, ни овога, ни онога, него је величао Име Божије. Он је заиста, могу рећи, за ове 22 године колико сам га познавао, он је живео за Христа, живео за Цркву, живео за своју породицу, али је имао и другу породицу, а то је његова парохија, његови верници. Он је размишљао, ја знам да смо о томе много говорили, а на тему како је узвишено бити свештеник, велико је бити монах, монахиња, а свештеник посебно. Разговарали смо и он је сам постављао мени питање: „Владико, како ћу ја да дâм одговор за душе мојих парохијана, како да дâм одговор за своју породицу!?“ То је оно што је њега стално мучило, да ли ће дати добар одговор пред Богом? Верујем да је Бог примио његова искушења животна, да је примио и његове туге, али и његове радости, јер је то све својствено човеку, па и свештенику. Да му је Бог све то примио и да му је, браћо и сестре, рекао, као што је рекао свима који Њему служе: „Добри и верни слуго у маломе си ми био веран над многима ћу те поставити.“ (Мт 25, 21) Ми смо данас овде чули како је неколико пута певано: „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја. Прота је ходио овом земљом, живео, радио, али је стално мислио, управо, на тај пут којим треба да пође. Он је пошао и зато је блажен пут душе нашег проте Драгослава ка Господу кога је читав живот љубио. Пут покоја, мира и радости, вечнога живота. Блажен је пут упокојења тела његовога напаћеног у последње време. Носио је своју болест, као су ми рекли, не са тугом, него храбро. Колико је заиста чезнуо за Христом, за сједињењем са Христом ето тражио је да се Причести и Причестио се, сјединио се са Христом последњи пут у овоме животу да би данас када га молитвено испраћамо замолили Господа да га прими и да се он са Њим сједини у вечности. Сваког савесног свештеника крст није лак, јер он поред свога свакодневног крста носи крст свога народа. Како га је Бог обдарио корпулетношћу, неко би могао да каже: мога би прота много крстова да носи по својој физичкој способности. Да, јесте он био курпулетан не само телом, него и духом. Он је стално гледао да га Дух Свети не напусти, јер је знао, ако га сви напусте ништа толико неће бити страшно колико ће бити ако га Дух Божији напусти. Он се трудио да Духа Божијега не угаси и није га гасио. На његовом примеру треба да се учимо сви, прво од мене самога, па онда и сви свештеници, а поговотву млађи свештеници. Прота је био свештеник у оно време када то није било лако. Било је време да ко се одлучи за свештеничку службу као да је сам себе осудио на казну, на робију. Он је знао да то није казна, него награда. Није било, а ово говорим посебно млађим свештеницима који нису окусили тегобе оног времена. Није он, нити ми старији могао да прођемо улицом да нас не називају баксузом. Кажу да је то турска реч, а настала је од оног времена када је народ српски ратовао, а испред њих је ишао свештеник са крстом да исповеда, да се моли. Турци када виде свештеника испред војке да иде са крстом, они су га називали: ево баксуза, нама нема победе! Имали су привремену победу, али крст који је прота носио он је са њим побеђивао све невоље, све патње. Није прота носио само крст у руци. Он га је првенствено носио у души, што је рекао наш народ, носио га у себи. Прота Драгослав се сраспео са Христом, са Црквом и са својим народом. Само онај човек, поготово свештеник који се сраспне са својим верником он може да зна и да осети и тугу и радост тога човека. Зато ми треба да се сраспнемо са Христом. Данас када се опраштамо, када кроз овај чин опела и кроз ове молитве предлажемо Христу да га упокоји са светима, са Авраамом, Исааком и Јаковом да му подари Царство Небеско, да га награди за његов труд, али и да му опрости сваки грех, јер је и он човек као и ми, јер нема човека без греха. Данас када га испраћамо, када ћемо његово тело за кратко време положити у земљу поред овога храма у коме се служи Божанствена Литургија коју је он докле је год могао служио. Он ће бити овде положен, он ће слушати Божанствену Литургију. Биће његово тело положено поред овога храма, али његово тело ће бити положено и поред његовог сина Драгана. Неко ми је рекао да се његов Драган на данашњи дан упокојио. Ја не знам то другачије да објасним него промислом Божијим. Зато данас када се привремено, браћо и сестре, опраштамо од нашег проте, да га замолимо да нам опрости, ако смо се у било чему или било око чега огрешили о њега. Исто тако, ако неко има или је имао да се није слагао са протом да данас баш овде поред његовог тела клекне на колена и да тражи опроштај. Српски народ је увек говорио да се нико не може растати у радости, ако се прво не измири. Данас је овај дан- дан измирења, дан праштања, јер ако не опростимо њему ни он неће нама опростити, онда неће ни Бог нама опростити. Зато данас и увек имајмо нашег проту у својим молитвама, имајмо га браћо и сестре, поготово ми свештеници служећи Свету Литургију извадимо неку частицу за душу његову као и душу његовг сина Драгана као што је он где год служио владио частицу за нас. Та частица коју будемо вадили за његову душу то је оно што му ми можемо сада и до скончања века нашега да учинимо добро за нашег проту и да кажемо: у спомен проте Драгослава Господе вадим ову частицу. Замолимо проту да се он моли Богу за нас, али и ми да се молимо за њега.
Нека му је вечан спомен међу нама и Бог да му душу прости!”
После завршетка опела оца Драгослава су његова браћа свештеници обнели око цркве Успења Пресвете Богородице у Саранову. Око цркве која га је као дете дочекала крштењем и сада испраћа опелом. Цркве у којој је почео прве дане свог свештеничког служења и поред које завршава своје земаљско служење. Благословом митрополита шумадијског Господина Јована почиваће и чекати васкрсење мртвих иза олтара ове велике светиње Шумадије.
Његова породица предвођена његовом ћерком Надицом достојанствено је сваког дочекла и испратила, припремивши велику трпезу љубави за блажене успомене проту Драгослава на којој смо се сећали њега у интерним разговорима са великом љубављу и осмехом на лицу, јер жив је Бог и жива ће бити душа наша (2Цар 2, 6).
Труд око припреме и организације показао је и отац Мирољуб са породицом, свештеник и наследник на њиви проте Драгослава.
извор – сајт епархије шумадијске
