Припреми најрадоснијег дана, Божића, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника, Туциндан и Бадњидан. У овим, припремним, недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано “везују” своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се “дреше”. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично “Свети Никола ујутру доноси деци поклоне”.
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, очеви и деца “везују” мајке (матере), а оне им се “дреше”. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца “везују” очеве, а они им се “дреше”. Ово, узајамно, “дрешење” је међусобно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву, празничну, атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове; смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног “везивања” и “дрешења” деце и родитеља јасна је; припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога.
У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је “свеза савршенства”, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно “везујемо” и “дрешимо”. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.