Ево нас на прагу најрадоснијег празника Васкрса. Дочекујемо га у ванредном стању. Једном сам прочитала да је лепо бити са Господом на Гори Тавор, или у васкрсењу, али понекад се мора бити са њим и на Голготи. Можемо ли да почнемо наш разговор од тога, од неминовности страдања у животу. Како остати постојан у том страдању?
Које су најзначајније врлине човека који страда?
Црква је увек говорила о кризи као суду. Може се рећи да смо ми сада у сред једне здравствене кризе. Чему је она суд, по Вашем мишљењу? И како се може задобити помиловање на том суду?
Волим да кажем да се у храму на литургији сусрећу чежња Бога да се сједини са човеком и чежња човека да се сједини са Богом. Ипак желим да чујем од вас шта мислите, колико је важно да се то сједињење дешава из недеље у недељу заправо ако живимо у Христу и верујући у Њега колико смо на губитку сада када смо ометени у том доласку у храм и сједињењу с Њим?
На дан Васрсења улазимо у радост Господара свога, која смрћу смрт победи. Сведоци смо сада на хиљаде људских смрти. Тешко је самилосном човеку да се због тога не ожалости. Има ли Црква у томе речи утехе?
Ово су нека од питања која смо поставили оцу Срђану Тешићу, пароху Храма Свети Георгије у Шумарицама, у данашњим „Нашим разговорима“.