У галерији Народне библиотеке „Вук Караџић“ данас почиње дводневни научни скуп „ЈАВНИ ДЕДИНАЦ – Стогодишњица надреализма”.
У четвртак, 24. октобра, од 18 сати, биће представљен зборник текстова, који су уредили Мирко Демић и Драган Бошковић, након чега ће бити приказан филм The ДE-DE-ДЕ-DedY-N-a-ц, у режији Драгана Бошковића.
У петак, 25. октобра, биће представљена аудио књига „И зрака и мрака“ по избору поезије Милана Дединца.
Исте вечери биће представљене и песме из Дневника заробљеника бр. 60211. Програм почиње у 19 сати.
Више о о скупу и зборнику говоримо са Мирком Демићем:
– СПЦ слави Светог апостола Филипа
– Његово Високопреосвештенство Митрополит Шумадијски господин Јован служио Литургијски помен блаженопочившем епископу Валеријану Стефановићу
– Патријарх Порфирије разговарао са амбасадором Републике Индонезије
Југословенски филм Здравка Велимировића „Дервиш и смрт“ свакако не припада хришћанској кинематографији али отвара неке значајне теме из области вере. Више о томе чућете из једне емисије РТС-а „Ја, ми и други – класици књижевности на филму“ ауторке Валентине Делић у којој су јој саговорници били проф. Јасмина Ахметагић и редитељ Здравко Паковић.
Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију „Свети Сава“ у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.
Четврте недеље Ускршњег поста 1938. игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и ВД управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину „одјејанија рјаси и камилавки“ давши му име Валеријан. На благовести исте године је рукоположен у чин ђакона од викарног епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. викарни епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940, јеромонах Валеријан је изабран за викарног епископа будимљанског. Хиротонисан је за епископа 26. јануара 1941. у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили патријарх српски Гаврило, митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.
Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од патријарха Гаврила. За епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године.
„Дело Јована Дучића на међи Херцеговине у Дубровника је део богате историје Медитерана у којој су сабрани историјски, географски, етнички и религијски односи. Упркос рођењу на копну, Дучић је први прави медитеранац у српској књижевности, одређујући се увек за море као пучину која отвара филозофске и најсложеније метафизичке визије смисла живота.“, пише др Светлана Шеаковић.
Др Светлана Шеаковић, научни саветник на Институту за књижевност и уметност у Београду, данас нам говори о медитеранској оријентацији и геофилозофији првенствено Јована Дучића, али и о односу херцеговачког песника према Јадрану и мору по чијем стиху данашње издање носи назив:ђ
У Музеју „21. октобар“, ноћ уочи Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату, одржана је традиционална манифестација „Бдење“ у оквиру које је промовисана поема “Лекције из памћења” која се данас изводи на централној манифестацији “Велики школски час”.
О поеми су говорили писац др Драган Хамовић, рецензент др Јана Алексић, и најзаслужнији за сценско извођење поеме, глумац и редитељ Небојша Дугалић:
