Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату је државни празник, односно дан сећања, који се обележава у Србији сваке године, 22. априла.

Тим поводом у данашњој Гостопримници емитоваћемо исповест Мирјне Лехнер Драгић, једне од последњих живих сведока страхота холокауста, геноцида и других масовних злочина немачких окупатора у Србији за време Другог светског рата. О својим сећањима на то време страдања је Мирјана Лехнер говорила крајем јануара у крагујевачком Музеју „21. октобар“ на овогодишњем скупу посвећеном холокаусту.

Иначе, Мирјана Лехнер Драгић је рођена 28. 7. 1936 године у Београду у породици Алфреда и Мерјам Лехнер. Отац јој је пореклом Аустијанац, родом из Осијека, а мајка из сарајевске јеврејске породице Папо.

Мирјана је са родитељима преживела Холокауст, док је готово цела мајчина породица страдала у логорима и другим стратиштима. На Академији примењених уметности у Београду дипломирала је 1963. године на смеру за графички одсек, а од 1965. има статус слободног уметника.

Музичка школа „Др Милоје Милојевић“ од 24. до 30. априла 2026. године организује Фестивал вокалне уметности „Вокализација“. Централни догађај ове манифестације представља Међународно такмичење младих соло певача, које и ове године окупља младе уметнике из земље и иностранства, уз оцењивање жирија међународног реномеа.

Посебан сегмент овог догађаја биће извођење опере-бајке „Пепељуга“ Еда Полдинија, којом се фестивал и отвара 24. априла у 20 сати, у крагујевачком Позоришту за децу и младе.

Професори соло певања, гђе Љубица Гашпаровић Јевтовић и Зорица Белоица, приближавају нам репертоар и концепт овогодишње „Вокализације“.

У понедељак недеље Антипасхе, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.

Његовом Високопреосвештенству саслуживало је братство овога храма: протојереј Бранислав Матић, протонамесник Иван Антонијевић и ђакон Дејан Јовановић.

За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом. По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:

„Христос Васкрсе!

Данашње Јеванђеље говори нам о чудесном догађају који се збио у Кани Галилејској, на једној обичној свадби на коју је био позван сам Господ наш Исус Христос са својим ученицима и Пресветом Богородицом. Како Јеванђеље описује, ова је свадба била сиромашна — а то видимо по томе што је домаћинима понестало вина. Овде треба да уочимо, браћо и сестре, да је Господ међу људима био као „обичан човек“. Зашто кажемо обичан? Зато што се Господ на тој свадби ни по чему није издвајао од других. Како каже свети пророк Исаија: „не би обличја на њему, због чега бисмо га ми пожелели“. Господ је на сваком месту показивао смирење. Из свог смирења је и рекао: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Али баш тај „обичан“ човек, тај истински и прави човек Исус, чини нешто бескрајно необично — чини своје прво чудо претворивши воду у вино. Он чини невиђено чудо на беспримерно једноставан начин, а опет остаје истински Човек. Тако и треба да буде: да човек буде истински човек. А истински је човек онај који верује у Бога, који је Божији човек, који испуњава заповести и воли своје ближње. Природно је да човек буде пребивалиште Бога, да буде дом Божији и Његов храм. Како каже Јеванђеље: и тело и душа су подједнако за Господа.

Пре овог првог чуда видимо нешто веома значајно. Видимо људско биће које једино познаје тајну тог „обичног“ човека — Пресвету Богомајку. Ко би боље познавао тајну детета од мајке? Срце праве мајке не куца за себе, већ за своју децу. Пресвета Богородица познаје тајну Оваплоћеног Бога јер Му је она подарила људско тело. Она је прва сазнала за Његову божанску свемоћ, али и за Његову смерност. Зато нам Господ увек поручује да морамо имати ту основну хришћанску врлину — смирење. Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Богородица опрезно и неприметно саопштава Сину: „Ови људи немају вина“. Она зна Његово бескрајно човекољубље и верује у Њега. А Господ слуша своју Мајку. Он жели да помогне, али ненаметљиво и природно. Богородица тада каже народу речи које треба да буду и наше животно правило: „Што вам год Он каже, чините“. Ове речи Богородичине треба да постану и наша смерница. Да стално говоримо себи: „Чини то што ти Господ каже и бићеш спасен“. Ако човек не чини оно што му Бог заповеда, онда ће чинити оно што му његова памет или нечастиви говоре. Бог од нас неће тражити оно што не можемо да учинимо. Ми треба да чинимо оно што је до нас, а не да се изговарамо како не можемо да се молимо или да учинимо добро дело. Када имамо вере, Бог се усељава у нас и тада све чинимо по сили Божијој.

Посебан смисао овог чуда у Кани је порука да брак добија божански, бесмртни смисао кроз присуство Христово. Господ је своје прво чудо учинио управо на свадби да би показао колико је освећење брака важно за људски род. Од светог брака настаје света породица. У светој тајни брака супружници добијају благослов за заједнички живот и рађање. Ако чувају тај благослов, брак ће бити сачуван. Ако га занемаре, неће ни њих благослов чувати. Данас је брак у великој кризи јер људи заборављају шта су пред Богом обећали. Нема више трпљења јер нема смирења. А када нестану смирење и трпљење, престаје и разговор. Тамо где нема разговора, нема ни решења. Брак је жртва, а савремени човек се плаши жртве. Све мање се одричемо своје себичности. Мислимо да други треба да поднесе све, а ми ништа. Али брака нема без љубави, а љубав је спремност да се положи живот за другога.

Поразна је статистика која каже да се сваки други или трећи брак данас распада. Тиме се разбија породица, која је основна школа живота. Оно што човек задобије у породици, то ће га пратити целог века. Ако одрастамо у заједници љубави, ми ћемо тежити да другима чинимо добро, верујући да ће нам Господ стоструко вратити. Треба да служимо једни другима. Данас се реч „служити“ сматра понижењем због наше гордости и ега. Али можемо ли се спасити једни без других? Не можемо. Зато се молимо Богу и Пресветој Богородици да помогну да наши бракови опстану, да у нама цвета љубав, јер љубав покрива мноштво грехова. Нека нам Господ помогне да будемо прави хришћани, прави људи и народ Божији.

Бог вас благословио!“

У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице Господа Исуса Христа, као благослов и молитвено сећање.

извор сајт епархије шумадијске

Побусани понедељак, дан посвећен упокојенима, свој назив добио је по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве.

Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе – Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са „Христос Васкрсе“.

Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.

На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и „Ружичало“ или „Дружичало“, јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.

Источни Петак, слава епархије шумадијске, ове године биће прослављена на Опленцу, одакле нам се у програм укључује протонамесник Александар Петровић.