Легендарну радњу у Карађорђевој улици број 11, тада само као опанчарску отворио је Звонков деда Рајко 1964. године. Иако је завршио Саобраћајну школу Звонко Божовић, гост данашње „Гостопримнице” није попут својих другова потражио ухлебљење у „Застави” и Хитној помоћи већ је по одслуженој војсци 1984. године преузео посао од деде. Занат је изучио код деде који је до своје смрти 1998. године волео да „поседи” у радњи а и проширио га уз Рајков благослов и на обућарски, завршивши школу у Обреновцу.
– Данас опанци слабо кога интересују. Годишње продам око 40 пари, махом нашим људима који живе у иностранству, као сувенире када дођу на одмор за Ускрс, Божић и Нову годину, каже он.
Ипак, не одустаје. Разговор са њим је и прича о старој, крагујевачкој чаршији и калдрми које више нема.
Да доживљај буде потпун и Звонкова супруга Славица уклопила се у опанчарску фамилију брѕо по удаји, заволела стару српску одећу и обућу и данас је једна од малобројних који израђују народну ношњу: антерије, јелеке и фермане.