Категорија: Архијерејска беседа

Данас вам преносимо беседу Митрополита Јована на Светој архијерејској литургији у Станову

“Из данашњег прочитаног Јеванђелског одељка чули смо како Христос каже: “Ја сам пастир, а пастир полаже душу своју за овце”. А најамник бежи, тј. онај који није пастир, онај који се претвара за пастира али када види невољу он стадо оставља. Пастир никада своје стадо не оставља, ма у каквом стању да се налази стадо. Што је стадо више уплашено то је пастир више са стадом. Дакле, зато Господ каже пастир добри полаже живот свој за овце. Овде се овцама називају словесне овце. Шта је дужност пастира? Да чува овце своје од вукова, да их вукови не растргну и не уплаше. Шта је обавеза стада? Да слуша свога пастира, и да се не одваја од свога пастира. Од словесног стада се тражи да имају веру у пастира, а зато је пастир тај који заиста јачином своје вере у Бога преноси своју веру на своја стада. За пастира је најважније да не дозволи да било какву овцу изгуби, јер ће дати одговор Богу. Пастир неће дозволити вуку да растргне своја стада, “ рекао је између осталог Митрополит шумадијски г. Јован на Светој архијерејској литургији у Храму Светог Саве на Аеродрому.

арх

„Пету недељу по Васкрсу називамо Недељом Самарјанке, јер се Господ са њом срео на извору праоца Јакова. Ова недеља нам говори о сусретању. За човека и његов целокупни живот нема ничег важнијег од сретања са Господом. Ако се човек не сретне са Богом, његов живот губи смисао и циљ. Без сусрета са Господом, људски живот је промашен. Где се срећемо са Господом? Са Господом се, на првом месту, срећемо у свом срцу. Ако немамо Господа у свом срцу, нигде га немамо. Али, ако га имамо у свом срцу, онда га имамо на сваком месту: у нама, испред нас и око нас. Човек који се не сретне са Господом је сам себи довољан. То је опасно стање, када је човек сам себи довољан. Још теже је стање када човек схвати да не припада никоме нити ко њему припада. Када човек сматра да је сам себи довољан, онда му Бог није потребан. Али ми пред Господа не излазимо сами. Сами се не спасавамо. Спасавамо се у заједници и кроз зајдницу, а то је Црква Христова, Тело његово“ рекао је између осталог Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски г. Јован на литургији у Великим Црљенима.

У четвртој недељи по Васкрсу, недељи Раслабљеног, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Мисача код Аранђеловца. Архиепископ је овом приликом освештао крстове и звона за новоизграђени Храм посвећен Светом Георгију.Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Архиепископ се обратио верном народу богонадахнутом беседом:

„Христос Васкрсе!

Браћо и сестре, оно што нам доноси хришћанство, што нам доноси Јеванђеље, што нам доноси Христос, његов живот међу нама и наш живот у Цркви, уствари јесте радост сусрета. Радост сусретања са другим човеком и са Христом Спаситељем. И управо, ово данашње Јеванђеље нам говори о сусрету Христа и овог болесног човека у бањи Витезди. У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима и о сретањима личности Бога и личности човека. Сваки од тих сусрета је, браћо и сестре, спасоносан. Сваки је од тих сусрета преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они сусрети које Христос исцељује, које Христос оздрављује људе као што је данас оздравио овог болесника који је боловао толико година. О таквом једном догађају говори данашња недеља коју ми зовемо недељом Раслабљеног.

И сад опет да се вратим на оно што је Христос рекао: „хоћеш ли да будеш здрав?“, он му одговара па му каже „Господе то јесте моја жеља“. Како каже наш народ: „здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну, да оздрави“. И он му каже: „Господе шта ми вреде моје жеље и моја воља што желим да оздравим кад немам другога да ме поведе и да ме спусти у бању, јер док ја дођем, ови одоше пре мене. И рекао је „Господе нема човека…“ Браћо и сестре, за ову реченицу треба сви да се запитамо имамо ли ми човека. Да ли према другом човеку поступамо као према икони Божијој. Да ли саосећамо болест другога, да ли његову тугу, да ли осећамо његову радост или смо се затворили у себе, па кажемо да ме баш брига за другога. Важно је да ја живим, да ја уживам, да ја имам власт, да имам силу, да имам неку моћ, за другога ме није брига. Док нас год не буде брига за другога, нећемо бити спасени, речено је на Светој архијерејској литургији у манастиру Каленић.

Вера и љубав не бране се речима него делима. И зато заиста ако видите човека да стално нешто говори о љубави, питање је да ли он има праву љубав. Јер све за таквог човека што није по његовој мери, то није љубав. Зато ћу поновити – „само је љубав оно које ја дајем, значи ја само вреднујем неку своју жртву, док другу жртву не признајем или не прихватам; јер није по мери“. Дакле такав је човек себе ставио као меру, а није Бога ставио као меру.

Дар Божији љубав јесте сретање или боље да кажем сусрет са Господом Христом. И он треба да буде управо тај унутрашњи начин осећања, одностно на унутрашњи начин је једино само могуће да ми испољимо и веру и љубав. И ако се само будемо ослањали на речи, а речи нисмо претворили у дела, то је чак и погубно. То није љубав, таква љубав није љубав, то је псеудо љубав. То је нека измишљена љубав, или боље речено љубав од интереса, рекао је између осталог Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован беседећи на Светој архијејрејској литургији у храму Покрова Пресвете Богородице у Јагодини.