Категорија: Речник православља

Изван Цркве нема спасења. Израз који води порекло из Оригенове теологије и посебно у еклисиологији Светог Кипријана Картагинског. Он потврђује традиционалну доктрину о односу Цркве и Тајни Спасења, посебно крштења у два пригодна списа:

У историји Екуменског покрета постоје три паралелна става приближења питању хришћанског јединства: обраћање црквеној историји; приступ непосредним задатцима; и поглед према будућности, ближој или даљој. Чак ако је ово и сувише велико уопштавање, у целини то је ипак истина да се у прошлости нагласак у питању хришћанског јединства кретао постепено од првог става ка другом, а данас се све више и више креће ка трећем:

Егзистенција- облик који узима живот, или биће у процесу развоја:

Метода која ставља библијски текст у његов историјски и културни контекст, разумева његове теолошке поруке, пазећи при том на интегритет и јединство библијског откривења. Преносимо начела и елементе егзегетске методе:

Евхаристија се јавља први пут у списима Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се пак да се чешће сакупљате на Евхаристију (ευχαριστια) (Литургију) Божију и на славу“ (Ефесцима XIII, 1). Исто тако он је назива „хлебом који је лек бесмртности“, противотров смрти, да би се живело вечно у Исусу Христу (Ефесцима, XX, 2). Постапостолски списи посебно истичу црквени ефекат Евхаристије. Олтар на којем се приноси Евхаристија јесте сами извор јединства Цркве: „Нико нека се не вара, ако није унутар жртвеника, лишен је хлеба Божијега“ (Ibidem 5, 2). Динамика Евхаристије покреће процес сабирања и конвергентности свих у Царству Божијем: „Као што је овај преломљени хлеб, некад расејан по пољима, био скупљен заједно и постао је хлеб, исто тако Црква Твоја нека буде сабрана на једно место са крајева земље у царству Твоме“ (Дидахи, 9). За Светог Кирила Јерусалимског Евхаристија је „чаша спасења“, „надсуштаствени хлеб“ помоћу којег постајемо причасници божанске природе (Мистагошка катихеза, VI, 1-9), а за Николаја Кавасилу она је савршенство живота у Христу, „последња Тајна“ кроз коју се уграђујемо у „тело Цара“ (Живот у Христу, IV, 1-3). Евхаристијска Литургија јесте рекапитулација божанског Домостроја: „Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење Васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости“ (Литургија Светог Василија Великог):

Ђакон, као установа, потиче из апостолског времена. Наиме, пошто су се апостоли налазили на челу Цркве, њихова прва и основна служба била је проповед о Господу Исусу Христу и његовом учењу. Али, када се број ученика повећао, а бриге око управљања црквеном општином умножиле, апостоли су предложили да се изаберу посебни људи који ће преузети бригу око административних и других послова: „Не доликује нама (апостолима) да оставивши ријеч Божју служимо око трпезе.“ (Дап 6,2), како би дванаесторица могла непрестано да пребивају „у молитви и у служби ријечи“. (Дап 6,4) И изабрали су седам људи: Стефан, Филип, Прохор, Никифор, Тимон, Пармен и Никола, које ће црквено предање назвати ђаконима (јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона – Дап 6,1-6).

У почетку хришћанства (у апостолско доба), у Цркви су служиле и старије, побожне жене – ђаконисе (грч. διακονίσσαι). Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију, мада су у неким случајевима ђакони вршили и мисионарску службу, проповедали (Дап 7,2; 8,5) и вршили су и друге послове. Служба ђакона назива се ђаконија (грч. διακονία), а та реч налази се у Новом завету не само у значењу службе ђакона (Рим 12,7) него и уопштеном значењу службе (Јев 1,14), службе пророка, апостола (1 Тим 1,12; Дап 1,17).: