Свештеник Ђорђе Стефановић, старешина храма Успенија Пресвете Богородице у Призрену, познатијег као Богородица Љевишка, за радио „Слово љубве“ подсећа шта је све обновљено у овој цркви под заштитом УНЕСКО-а у протеклим годинама, закључно са постављањем и штимовањем звона на овој древној српској светињи, и поред искушења која су се јављала у комуникацији са локалним властима.

Говорећи о значају звона чији звук „није гласан али покрива Призрен, а самим тим и читаву васељену“, отац Ђорђе напомиње да нам је Љевишку „св. краљ Милутин оставио као место сабрања и молитве“.

„Звоно је знак да смо ту и да нисмо напустили своја огњишта“ каже отац Ђорђе, који на нашу примедбу да је звоно исто тако и знак за позивање, оцењује да је потребан и политички напор да се наше, српске светиње обнове и заштите, како их нико не би својатао.

Уз велику благодарност о. Ђорђу Стефановићу што нам је уступио ексклузивни снимак првог оглашавања звона са Богородице Љевишке, којима су зазвонили чланови Хуманитарне организације „Сви за Космет“, у наставку вас позивамо да чујете цео разговор са овим призренским парохом.

Извор: Радио „Слово љубве“

Данас је одржана прва седница Скупштине града Крагујевца у новом сазиву, сазвана по хитном поступку, на којој је изабран нови градоначелник града Крагујевца г. Никола Дашић члан Српске напредне странке, као и његов заменик и чланови Градског већа. Биографију новог градоначелника изнео је предсдник Скупштине града г. Мирослав Петрашиновић.

Уследило је прво обраћање г. Николе Дашића:

Нови градоначелник је потом представио и свој нови тим, свог заменика г. Ивицу Момчиловића као и чланове Градског већа. Ево ко су ти чланови и какве су њихове биографије.

У манастиру Светог Георгија у Ћелијама колубарским на дан Светог Преображења Господњег, 19. августа 2020. године, свету службу Божију служио је јеромонах Доситеј Хиландарац, игуман ове светиње Богом спасаване Епархије шумадијске.

“Преображење Господње је обећање будућих добара” указао је на почетку беседе о. Доситеј.

„НАШЕ ЖИВЉЕЊЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА

Познато је да је Господ за време Свога земаљског живота једном приликом узео са Собом тројицу својих ученика: Петра, Јакова и Јована, попео се са њима на Гору Тавор и тамо, преобразивши се, показао пред њима славу Своју. За време молитве лице Његово постало је светло попут сунца, а одећа бела као снег. У слави су Му се јавили Мојсије и Илија, и најзад, светли облак закрилио је апостоле, а из облака се чуо глас: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи: Њега слушајте“

Својим Преображењем Господ је показао ученицима на који начин жели да дође у последњи дан: у слави Свога божанства и у телу Своје људске природе. Узео их је на гору да би показао Ко је Син и Чији је. Јер када их је питао: „За кога Ме држите људи?“ они Му одговорише: „Једни за Илију, други мисле да си Јеремија или неки од пророка“. Управо због тога Он их изводи на гору и показује да Он није Илија него Бог Илијин, и да није Јеремија него Онај Који је освештао Јеремију од утробе мајке његове, и да Он није један од пророка него Господар пророка и Онај Који их је слао на проповед. И још им Он показује да је Он Творац неба и земље и Господ живих и мртвих. Јер Он је заповедио небу и показао људима пророка Илију, заповедио је земљи и поставио Мојсија. И повео је на гору ученике да би им показао да је Он Син Божији, пре векова рођен од Оца и касније оваплоћен од Дјеве, Он Који се родио на неизрецив начин, и Који је очувао неоскврњеним девичанство Оне Која Га је родила, и да где хоће Бог, тамо се побеђују закони природе. Узвео је ученике Своје на гору да би им показао славу Божанства и да би их уверио да је Он Онај Који ће избавити Израиљ, што је и посведочио преко пророка. И показао је ученицима славу Своју да се не би саблазнили о Њега када угледају Његова добровољна страдања која је желео да прими у Својој људској природи. Људи су Га видели као човека и нису знали да је Он Бог. Знали су Га као Сина Маријиног, као човека Који са њима живи у свету. И Он нам је показао на гори да је Он Син Божији и Бог. Видели су да је Он јео и пио, да је радио и одмарао, спавао и плашио се и проливао зној, што није било својствено Његовом Божанству него Његовој људској природи. Управо зато их Он и узводи на гору да би Отац објавио Сина и показао им да је то заиста Његов Син и Бог. Узвео је зченике Своје на гору и показао им царство Своје пре смрти Своје, и силу и славу Своју пре страдања, и част Своју пре срамоћења Свога, да би када Он буде ухваћен и разапет они схватили да није био разапет по неопходности, него из љубави Своје, ради спасења света. Узвео је ученике на гору и показао им славу пре васкрсења Свога, да би када васкрсне из мртвих сви разумели славу Божанства Његовог и да би знали да ту славу Он није стекао посредством напора као неко ко је се за њу молио, него да је та слава постојала пре вечности, скупа са Оцем и Светим Духом, као што је Он и говорио полазећи на добровољно страдање: „Оче, прослави Ме славом коју имадох од Тебе пре него што свет поста“. Ту славу Свога Божанства, непознату у Његовом човечанству, савршено је показао на гори Таворској, јер су сведоци, ученици Његови, видели лице Његово блиставо попут муње и одећу Његову као снег.

Према томе, Господ се пробразио пред ученицима Својим зато да би им показао на који начин Он жели да дође у последњи дан, да се не би саблазнили од Њега када угледају Његова добровољна страдања и да би се уверили да је Он уистину Син Божији и Бог. Али, браћо, није ли Господ и апостолима и свима нама Својим преображењем показао и то да истинска срећа и блаженство наше није на земљи, него на небу, и да смо сви ми призвани да будемо наследници небеског, а не земаљског царства? Разуме се, тако је. Јер управо на то указују и Мојсије и Илија када ссе јављају у слави, а с друге стране, и Свети апостол Павле који говори да ће понижено тело наше Господ преобразити тако да буде саобразно славном Телу Његовом. „Наше живљење је на небесима“, – учи он, – „отуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа Који ће пробразити наше понижено тело тако да буде саобразно Телу славе Његове по сили којом Он може све учинити и Себи покорити“ (Флп 3, 20-21). А ако је тако, онда оставимо привезаност према земаљским и привезаност за трулежна добра. Опомињемо се да Варство Божије није од овога света (Јн 18, 36) и да треба да мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол 3, 2). А опомињући се тога, молићемо се Господу да нам Он Сам Својом свесилном благодаћу помогне у томе и обрати сву нашу жељу према небеском и сву душу нашу ка ономе што је горе, да искорени у нама сваку телесну страст и умртви сваку нашу везаност за земаљско. Да, браћо, заиста, шта имамо на овој земљи? Она је за нас тужина, а небо нам је завичај. О, тамо је тако светло, тако радосно, тамо су такве дивне красоте, тамо се разлеже тако прелеко појање, онамо ћемо зато и стремити свом душом својом. Амин.

Свети Јефрем Сирин, Минеји за читање, 6. август“

Прилог који слушате приредила је Телевизија Храм: