Категорија: МОЈ ДОБРИ РОДЕ

„Песма ‘Сину тисућљетне културе’ јесте песма о непријатељству и о урушавању нечега што је, ипак, био Дучићев идеал… Он је у име те државе наступао као дипломата…
Оно што је занимљиво је да та песма и тај скуп песама које је Дучић испевао у једној врсти крика над оним што се дешавало у то време и што је он дознавао да се са Србима дешавало у НДХ, није ушла у његову последњу књигу песама. Ту песму ми данас познајемо накнадно, али ни oна, ни те песме нису постале део Дучићеве ‘Лирике’ објављене на Благовести, на сам дан његове смрти 1943. …“, поручио је доц. др Ђорђе Радовановић са одсека Српски језик и књижевност Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, на коме предаје Српску књижевност XX века.

„Зашто Дучић ову песму није уврстио у Лирику(1943)? Зашто су Шантићеве песме данас постале нека врста националних будница и не читају се дубински?“, питања су која поставља доц. др Ђорђе Радовановић, говорећи пре свега о пријатељству и дипломатији кроз песништво и поетику Алексе Шантића и Јована Дучића, објашњавајући нам као својим студентина на предмету Српска књижевност XX века, зашто је Модерна сва у знаку непријатељства:

Док смо у прошлом издању са др Светланом Шеатовић говорили о „Дучићу као првом Медитеранцу у српској књижевности“, у данашњем издању са др Драганом Хамовићем говоримо о антејским аспектима поезије Шантића и Дучића, о духовном опстанку који претходи биолошком, односу према Другоме, памћењу и „деликатном балансу између идеје опстанка и идеје жртве“:

„Дело Јована Дучића на међи Херцеговине у Дубровника је део богате историје Медитерана у којој су сабрани историјски, географски, етнички и религијски односи. Упркос рођењу на копну, Дучић је први прави медитеранац у српској књижевности, одређујући се увек за море као пучину која отвара филозофске и најсложеније метафизичке визије смисла живота.“, пише др Светлана Шеаковић.
Др Светлана Шеаковић, научни саветник на Институту за књижевност и уметност у Београду, данас нам говори о медитеранској оријентацији и геофилозофији првенствено Јована Дучића, али и о односу херцеговачког песника према Јадрану и мору по чијем стиху данашње издање носи назив:ђ

„Концепт родољубља Алексе Шантића излази из националних оквира активистичког типа који се везује за ослобођење. Он је био песник врло родољубив у једном ширем контексту, а то је борба за социјалну правду унутар своје заједнице, борба за равноправност и уопште код њега је био доминантан хришћански концепт. Обојица песника су изузетно значајна када је реч о родољубљу, иако се неретко њихово стваралаштво сагледава у контексту данашњег односа према родољубљу…“, између осталог поручио је др Бојан Чолак. Са др Бојаном Чолаком са Института за књижевност и уметност у Београду, данас говоримо о храбрости која је била потребна да (тада) певају о темама о којима Шантић и Дучић певају, њиховом ослањању на „традицијску културу“ и начину проистицања и проналажења аутентичних лирских гласова из те културе.

У данашњем издању говоримо о пријатељима и непријатељима опеваним стиховима Шантића и Дучића, о унутрашњем национализму и културној самосвести модерне српске лирике.

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”

У другом издању емисије „Мој добри роде“, са Илијом Степановићем, крагујевачким песником и аутором кратке прозе, културим послеником који у Центру за неговање традиционалне културе Абрашевић води Књижевни клуб у чијем раду учествује од његовог оснивања, говоримо о односу књижевности и културе, те традиције и књижевности. Кроз стихове Шантића и Дучића биће речи о српском идентитету, националном карактеру, странпутицама и народној коби и ангажовању ових песника у стварању националног идентитета. О историјском тренутку у ком ови песници ступају на књижевни сцену, али и универзалности, савремености и свевремености њиховог песништва. Говоримо о претходницима песника модерне и о савременим песницима којима су Шантић и Дучић били узори, као и разлогу зашто родољубље губи своје место у поезији данашњице…

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Шта повезује стихове: „Но да ми је једно: да постанем валом, да вјечито шумим и да пјевам теби“/ „Моји су очеви где се гусле чују“/ „Сељаче, гољо, ти си прах на поду“/ „Ломан је роде мост на провалији“/“Остајте овде“, „Где је Карађорђе твога народа“/ „Бог је помало све што зари“?

Oсновна тема ове емисије је родољубље у поезији у ширем смислу Шантића и Дучића, с посебним освртом на њихову родољубиву поезију у ужем смислу, те утицај на српску културу кроз часописе у којима су објављивали своје радове и које су уређивали, те покренули заједно. Говорићемо о оним упориштима родољубља који су били важни овим песницима, а то су однос према домовини, завичају, средини којој припадамо по рођењу, слободи, српству, социјалној правди, толеранцији према Другом, везаности за родну груду или одласку у туђ свет, народима и непријатељима… Промовисаћмо културу сећања, али преиспитујући важне теме српског идентитета из угла деветнаестог и двадесетог века, те савременог доба.

У првом издању емисије „МОЈ ДОБРИ РОДЕ“ слушаоцима предочавамо дух времена с размеђа векова, говоримо о идејама романтизма и модернизма и њиховом преображењу и манифестовању у модерној… За ослиокавање динамизма традиционалног и модерног у модерни нема светлијих и типичнијих примера, но што су Шантић и Дучић.

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.