Када Црква остане без свог Првојерарха каже се да је „удова црква“. Шта то значи питали смо протојереја-ставрофора Милића Марковића. Следи разговор о „првом међу једнакима“, жалости и сузама у смрти, губицима које је СПЦ имала током короне, избору наследника. Питали смо о. Милића Марковића по чему ће се он сећати Патријарха Иринеја.

Поводом упокојења Његове светости Патријарха српског Иринеја у Србији је тродневна жалост. Влада Републике Србије је на данашњој седници донела одлуку о проглашењу тродневне жалости у Републици Србији, од данас, 20. новембра, до недеље 22. новембра 2020. године, пренео је РТС.

На страници Спутника стоји:

Законом је предвиђено да се дан жалости може прогласити у случају смрти личности која је имала високе заслуге за земљу, као и поводом неког трагичног догађаја, кад Влада тако процени.

Органи и организације, као и друга правна лица која истичу заставу, дужна су да у време дана жалости заставу Србије спусте на половину јарбола, односно копља, уз одговарајуће осветљење ноћу.

Радиодифузне организације за информисање јавности на територији Републике Србије, дужне су између осталог да у својим програмима, на дан проглашења дана жалости уместо хумористичких, забавних, фолклорних и других емисија са забавном и народном музиком, емитују музику и емисије прикладне дану жалости и ускладе детаљну програмску шему у време дана жалости.

Новинско-издавачке организације које издају дневне новине дужне су да на дан жалости своје листове одштампају у црној боји, наводећи на првој страни одлуку о проглашењу дана жалости и проглашењу његовог обележавања.

У образовним установама дан жалости обележава се минутом ћутања на првом часу наставе, а програм наставе музичког образовања прилагођава се дану жалости.

Музеји, позоришта, биоскопи, организације које имају музичко-сценске програме, архиве и друге установе у области културе обавезни су да своје програме прилагоде дану жалости.

За време дана жалости је забрањено емитовање народне и забавне музике, односно одржавање програма забавног карактера на јавним местима.

Извор: РТС, Спутник

„…Та светла искуства се на неки начин као ехо враћају у садашња времена и дају нам снаге да истрајемо. Ако се присетимо великих имена која су стварала духовни портрет нације, онде је јако мало жена у тој плејади мушких хероја. Ето, то ме је подстакло да тој великој листи хероја додам и неколико хероина.“, каже проф. Славица Поповић Филиповић, ауторка књиге „Велике жене у Великом рату“, објављене у едицији Хрестоматија, издавачке куће Мали Немо.

Говорећи са проф. Славицом Поповић Филиповић о књизи „Велике жене у Великом рату“, говориле смо о женама Србије у европским и светским покретима за равноправност, о женском удруживању, Крагујевцу у мрежи женских друштава, Колу српских сестара основаном у Крагујевцу само две недеље након београдског,(чувеној Скупштини на којој је Крагујевчанка Надежда Лонткијевић најавила своју колегиницу са Више школе-Надежду Петровић), великој потреби за болничком службом, те познатим мајкама, ћеркама и сестрама као добровољним болничаркама, о деловању пет сестара породице Лонткијевић, Драге Павловић Бојаџић, Анђелије Јакшић, Националној лиги српских жена као преседану у сред рата окупљања жена различитих националности и првом српском чувалишту за децу основаном у Крагујевцу…
Говорећи о хероинама, проф. Славица наводи великане српске медицине пореклом из Крагујевца са посебним освртом на ангажовања доктора Михајла Мике Марковића оснивача првих пет одељења хирургије у Србији, апелујући на Крагујевчане да му посвете бар једну улицу са Његовим именом.

Рецензент књиге, проф. др Вељко Тодоровић истиче допринос ове књиге на пољу истраживања историје санитета и првом приказу заједничког рада групе хуманитарних жена на једном простору за њих далеке државе, вођене истим циљем- да се несрећа звана рат учини што хуманијом и лакшом за оне који подносе последице тог рата, о објављивању нових оригиналних архивских докумената, фотографија, дневника, ратних извештаја, успомена учесника рата повезујући их са хероинама Великог рата и промоцији идеје солидарности.

Уредник издавачке куће Мали Немо, те уредник књиге „Велике жене у Великом рату“, др Милан Орлић, подсећа да је реч о јединственом, капиталном делу о по свему изузетним хероинама којима припада незаобилазно место у српској историји Првог свеског рата. О подвижничком раду више од 2.000 лекарки, сестара и болничарки у саставу болница Српског Црвеног крста, Болница шкотских жена, болница Српског потпорног фонда и других добротворних друштава, у Србији и у избелиштву, у време Великог рата.
Жртвујући своје животе, делиле су страдање српске војске и народа током свих немилосрдних ратних дејстава и њихових последица: у епидемији трбушног, повратног и пегавог тифуса, у повлачењу преко Албаније, у избеглиштву на Крфу, на Солунском фронту, Корзици, у Француској, Тунису и на Руском фронту и Добруџи. По ослобођењу, многе су се вратиле и наставиле да помажу обнављање разрушене земље. Иако се од тада навршило више од сто година, њихова казивања још увек сведоче о народу правих дивова, прелепој земљи, јединственом српском гостопримству, ратним данима испуњеним великом тугом, али и срећом да је њихова мисија посвећена малом, а храбром српском народу.
Ауторка исписује саге о патријархалним српским женама, првим српским и страним лекаркама, британским сифражеткињама, француској контеси, руској племкињи, шкотским женама, америчким, аустралијским и канадским хуманисткињама, књижевницама, сликаркама, новинаркама, величанственим дамама и хероинама са Атлантика и Пацифика, свакој посвећујући по једно поглавље.

„У овој књизи, пронаћи ће се одговор како се у тешким, некада скоро немогућим условима, може да опстане и како се кроз једну слогу и јединство, али и самопожртвовање уз храброст, одлучност и слободарски дух може да оствари нешто што на први поглед изгледа немогуће, те да се не може сломити, ни покорити, ни народ, ни појединац који зна шта је слобода.“, казао је, измеђуосталог, рецензент књиге, у разговору за радио Златоусти.

На данашњи празник, Дан примирја у Првом светском рату, говорећи о овој књизи, преносимо Вам историјске доказе о томе да хуманост и пожртвовање увек пронађу свој начин и свој пут: