Категорија: Неимари

Ове године је веома велика, округла годишњица 180 година од почетка бављења организованим спортом у Крагујевцу и самим тим у модерној Србији. За прапочетке бављењем спортом у нас везује се захтев Атанасија Николића књазу Милошу Обреновићу да се на новоснованом Лицеју уведе „фехтовање” или мачевање. Уемо да се хвалимо историјом и традицијом, о спортским резултатима и усесима и да не говоримо, али хоће ли овај значајан датум бити обележен и како, па… томе и посвећујемо данашњу емисију „Неимари”.
Гост данашње емсије „Неимари” је наш суграђанин Милинко Мића Ранковић, најпреданији хроничар крагујевачког спорта који је и скренуо пажњу јавности на ову чињеницу. Ранковић је аутор бројних монографија о готово свим овдашњим спортским клубовима, публикације о свим олимпијцима из нашег краја и више изложби посвећених историјату спортских колектива у граду и околини. Разговор са њим је права „шетња” кроз историју спорта који у Крагујевцу, како он каже, „траје већ три века”.

Гост данашње емсије „Неимари” је глумац Дејан Цицмиловић, првак ансамбла драме Народног позоришта у Нишу. На сцени нашег Театра, пре четири дана Нишлије су одиграле представу „Лимунација” чију је драматизацију урадио (по Сремчевој приповетци) Душан Ковачевић а режирао Небојша Брадић. Куриозитет је да је Цицмиловић пре четврт века играо у крагујевачкој верији „Лимунације” (по режији Ј. Глигоријевића Калета) и то исту улогу – учитеља Срете.
Цицмиловићеви професионални, глумачки почеци везани су за Крагујевац и тадашњи театар „Јоаким Вујић”. У нашем позоришту и граду је провео, како сам каже „најлепшу глумачку и животну деценију”.
О томе шта га све и како веже за Крагујевац, о тумачењу „Лимунације” после 25 година која и данас, на жалост – болно актуелна, али и његовом глумачком и педагошком раду, снимањима за Тв, филм и телевизију и односу према родној Рачи разговарамо са Дејаном Цицмиловићем у данашњим „Неимарима”.
И за ову емисију, као и све до сада у овом циклусу избор музике „потписује” наша стална сарадница Наталија Маринковић.

Најстарија школа у Шумадији, Основна школа „Прота Стеван Поповић” у Чумићу, добитник је Светосавске награде за 2018. годину коју је доделило Министарство просвете науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије.
Светосавска награда додељује се за изузетне резултате у области образовања и васпитања, унапређењу образовно-васпитне праксе и развоју научних и уметничких достигнућа у области образовања и васпитања.
Не само о самој Светосавској награди (а, ова школе је добила и „Сретењску”) него и о днашњој ситуацији у њој, образовном туризму, школском вашару, фестивалу науке и међународној сарадњи разговарамо са Александом Јовановићем, директором школе у Чумићу. О историјату школе, Чумића и читавог овог краја, као и о етно пројекту „Протино село” казује нам наставник ликовне културе Стеван Максимовић, члан школског Одбора, запослен већ пуних 36 година у овом колективу и пасионирани проучавалац локалне историје.
Преношење аутентичне протине куће-школе објекта из друге половине 18. века изискивало је велику стручност али и не мала материјална средства. Највећа донаторка у овом подухвату била је госпођа Јела Балфанз, рођена Чумићанка која је деценијама радила у Немачкој и није жалила средства да се одужи свом завичају.
Избор музике у данашњој емисији „Неимари” урадила је наша сарадница Наталија Маринковић.

Гости данашње емисије „Неимари” Радија „Златоусти” су брачни пар, супружници Светлана Јоксимовић Вељковић и Горан Вељковић, оснивачи издавачке куће „Духовни луг” из Крагујевца. Већ трећу годину заредом на „Данима крагујевачке књиге” издавачка кућа „Духовни луг” истицана је као други издавач по броју објављених књига и публикација у нашем граду, одмах иза Универзитета.
„Духовни луг” издаје православну верску литературу и публицистику али и дела из наше историје и историографије, етно музикологије, приручнике о лечњу биљем, књиге за децу…
Посебан сегмент њиховог издаваштва чине аудио и видео издања, па у току данашње емсије „Неимари” слушамо избор песама са њихових издања. Као издавачка кућа познати су и по посвећеном објављивању дела Светог владике Николаја а у припреми је њихово ново ексклузивно издање његовог „Охридског Пролога”.
О концепту и издавачкој политици њихове куће који не одступа од духовног, разноврсности њихових издања али и о томе како и колико је тешко опстати на данашњем, махом, комерцијализованом тржишту разговарамо са нашим данашњим гостима Гораном Вељковићем и Светланом Јоксимовић Вељковић.

Гост данашње емсије „Неимари” Радија „Златоусти” је Драгован Стојадиновић Суле, заљубљеник у природу и аутор и издавач монографије „Водопади Србије”. Често су нам, како се то каже, „пуна уста” хвале за природне лепоте и богатства наше земље, али, сложићете се да су водопади феномен природе који не повезујемо баш са Србијом. За житеље нашег града и Шумадије (сем „вечитих” Нијагариних и Викторијиних) знање о водопадима почиње и завршава се са Лисинама.
О томе како је дошао на идеју да уради и објави (потпуно сам и о свом трошку) ексклузивну енциклопедију водопада у Србији, на какаве је све изазове током овог деценијског истраживања наилазио, који су водопади близу нас, који најатрактивнији а који пак најзабаченији и најнеприступачнији, као и о Старој планини коју наш саговорник назива „Елдорадом за водопаде” разговарамо са данашњим гостом „Неимара” Драгованом Стојадиновићем Сулетом.

Гост емисије „Неимари” је протојереј-ставрофор хаџи Спасоје Јанковић, који је, како сам каже, већ „више од шездесет година у служби Богу и роду своме”. Свештенички позив водио је оца Спасоје од родног Кијева у околини Баточине па све до парохије у Лас Вегасу. Једно време је радио и као инструктор вожње а био је и возач блаженопичившим епшископима Шумадијским владикама Валеријану и Сави. Отац Спасоје и неимар у правом смислу те речи јер у којој год парохији да је службовао изградио је: звонару, свештенички стан, парохијски дом, капелу, чесму, подигао или обновио већ постојећи храм. Службовао је и по одласку у званичну пензију, служећи у манастиру Грнчарица и Храму Светог великомученика Димитрија на Вашаришту.
Завршио је Богословију и Призрену и прошле године је поводом 6о година од матуре издао књижицу посвећену свбојој генерацији призренских богослова и окупио их на прослави у његовом Кијеву. И унуци нашег саговорника кренули су његовим путем, припремају докторате из теологије и радекао вероучитељи у крагујевачким школама Првој и Другој гимназији.

Гост данашње емсије „Неимари” је наш суграђанин Борис Баталовић, виолинар, односно мајстор за израду гудачких инструмената. Баталовић је школовани музичар, виолиниста (што му је у овом послу изузетно помогло) а после музичке академије у Новом Саду, завршио је и студије за израду гудачких инструмената на иснтитуту „Антонио Страдивари” у Кремони. Од 2012. године држи свој атеље у Његошевој број 7 а са Баталовићем у емисији „Неимари” разговарамо са њим о свим аспектима његовог посла сада и овде.

Поштовани слушаоци у данашњој емсији „Неимари” говоримо о мултимедијалном пројекту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”, који је од самог почетка, 2014. године имао благослове Њихових светости Патријарха српског господина Иринеја и руског Кирила и нашег, Владике Шумадијског господина Јована и несебичну помоћ свештенства Епархије Шумадијске. Као резултати овог пројекта настали су сајт (са дигитализованим материјалима из породичних и личних збирки потомака учесника Великог рата), књига и каталошка публикација, календар, изложба (која је између осталог „гостовала” и у нашем Народном музеју)…
О свим аспектима „Албума сећања на наше претке из Првог светског рата”, као и о томе хоће ли се и на који начин наставити, разговарамо са једном од његових коаутора Роксандом Алексић (уз руководиоца пројекта Александра Василића из Ниша), историчарком из нашег Народног музеја.