У тренутку када смо опкољени предрасудама старих и нових верника и када мислимо да знамо све о хришћанству (о коме најмање знамо управо тада када помислимо да смо спознали све), дело Јована Мајендорфа „Византијско богословље“ (Историјски токови и догматске теме), прави је читалачки избор. Мајендорф је био један од најзначајнијих православних богослова у другој половини XX века, а широко образовање стекао је студирајући у Паризу, на Сорбони и Св. Сергију. Током живота предавао је на Академији Св. Владимира у Њујорку. Мајендорф сматра да је задатак православног богословља да сведочи о ономе што је у хришћанству суштинско и непролазно, без обзира на социјалне структуре или историјске услове. У овом делу, он објашњава да црква мора да остане оно што јесте – место где човек има приступ истини, као и аутентичној слободи у Богу, јер нас, по Библији, „једино истина чини слободнима“.

„Пред нама: свет се пропран у ђевђиру цеди, и отвара питања, шта је стварно живот: оно што је отекло или ово што, пробрано, остаје, штрчи, гребе, радује, подсећа?“

У данашњем издању емисије Радио књижара, представљамо дело „Византијско богословље: историјски токови и догматске теме“, Џона Мајендорфа и збирку „Ђевђир“ Ненада Станковића.