Јованка Петровић Јов рођена је 1931. у Брдарици, планинском селу крај Шапца, као најмлађе од осморо деце у породици Добросава и Ђенадије Ранковић. Живот је посветила деци, песништву и сликарству. Не воли много да говори о себи јер сматра да је све што каже недоречено спрам оног што је исказала песмама и сликама. По мајци потиче из куће Ненадовића, а име је добила по Јованки, жени Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића. После Другог светског рата пешице долази у Београд где и данас живи. Једно време живела је у Крагујевцу о чему сведочи монографија Крагујевац у издању Службеног гласника која бележи да је имала сликарски атеље у Заставином солитеру.
Почиње да слика средином седамдесетих, а песме да пише и објављује нешто касније, средином осамдесетих година прошлог века. Излагала је на самосталним и заједничким изложбама, написала роман за децу Дугмићи причају и објавила четири збирке песама. Последња објављена је збирка Гледала сам живот, резиме пола века песничког стварања. Пише с идејом да су поезија и сликарство нераздвојиви и да постоје невидљиви свуда изнад и око нас све док их песници и сликари својом имагинацијом не донесу да би их људи чули и видели. Колико песници и сликари успеју да пренесу слике у овај свет утолико он светли у бојама живота. Свет без песништва је пустиња у којој нема подвига.