„ Инсекти су се на земљи појавили пре око три стотине педесет милиона година, човек пре свега два. Чине око осамдесет посто свих врста животиња, што представља око педесет посто свих живих бића присутних на земљи. Постоји више од милион описаних инсекатских врста, а сматра се да их има око пет милиона. “ ( Петрић, Игњатовић,Вукотић, Срдић 2007 : 2).
Контраст између изнад наведених бројки и физичке величине сваког појединачног инсекта, у односу према човеку, отвара непресушно поље истраживања и на временској и на просторној линији, јер инсеката има и над земљом, и на земљи и под земљом, пливају, гмижу, лете, бораве у другом бићу, те одатле и могућност свих перспектива при персонификовању. У Библији се срећу од Постања до Откривења Јовановог , до апокалипсе , коју Славој Жижек у данашњици описује трима перспективама: „хришћанско- фундаменталистичком, Њу Ејџ и техно-дигитал-постхуманистичком“ (Жижек 2013 : 8 ) , и дају се уочити кроз сва три угла.
Током историје цивилизација, инсекти су се упсешно из сакралних уметности преселили у поп културу, са сликарских платна прешли на филмска, и то као актери, фигуре, симболи, али и конститутивни материјал. Инсекти су прешли пут од симбола сунца до антропоморфних облика. Заправо, до враћања антропоморфном облику. Док њихова могућност метаморфозе инспирише уметнике и мистичаре, њихова могућност примене као сировине инспирисала је трговце,
те су уткани у Пут Свиле, који се може изучавати као засебан „културолошки канал“ , „пролазан“ и данас, у ери потрошачког друштва, када из перцепције глобалистичке теорије добија сасвим нова значења. Инсекте, тачније бубу кохинелу, је човек преносио и са Запада на Исток, у Европу, током шеснаестог века, иако је пурпур био симбол Ромејског, Источног римског царства, урушеног век раније. Путеви су отворили размену култура, али и болести. Тако је инсект, бува, била прва карика изеђу бактерије Јерсиније пектис и смрти трећине популације света у четрнаестом веку. Истовремено, у јеку крсташких ратова, роман о Александру Великом, у четрнаестом веку стиже на наше поднебље, а „ обраде овог дела могле су се наћи на свим тада познатим језицима. Прича о младом владару авантуристичког духа, жељног славе, која га је заиста начинила бесмртним, преплавила је
Стари континент излазећи из његовог оквира, ширећи се дуж читавог Медитерана све до обала Кинеског мора.“( Павловић 2013 : 7 ) . Ако је Александра Великог, по тврдњама убила маларија, коју му је пренео комарац и зауставила га у освајању старога света, онда поново тај парадокс динамизује тежњу за истраживањем, не само на литерарном плану, већ и културолошком- зашто савремена наука тврди да га је зауставио једино паразит
Пласмодијум, односно: „Какво је то савремено друштво у ком већина наводи да је Александра Великог убио комарац?“

У данашњем издању емисије ФЕНОМЕНОЛОГИЈА, говоримо – колико и како симболичко значење и вредност фигуре инсеката дефинише она друштва која се њиме служе. Феномен инсеката прати се на дијахронијском плану, од
скарабеја у антици, преко библијских скакаваца, путем свиле до куге, открића пеницилина, појаве тифуса и употребе кармина, експанзије Битлса путем масовних медија, те знака „баг“ (eng. bug) који конституише информатичка ера, до нераздвојивости инсекта од инсектицида, односно рекламе за исти. Културноисторијском дискурсу биће нужно придружен књижевно- уметнички, где изналажење и анализа мотива инсеката неретко иде у смеру прелаза из макро света умикрокосмос лирског субјекта и кључ поетике аутора.

Истраживање вршила и објавила 2019/2020 ауторка емисије, Александра Цветковић.