Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?
Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?
Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?
Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном? (М.Настасијевић)
Пре две године, о сестрама Марини и Ирени Марић је писано: „Већ овенчане славом по целој Србији, сестре Ирена и Марина Марић из Осанице не одустају од своје љубави према фрули. У њиховом родном селу Осаници где јединствени музички инструмент фрула чува традицију и обичаје, постоји и школа фруле коју је основао Иван Томић и чије су оне најпознатије ученице. Захваљујући умећу на фрули, сестре су пропутовале Србију и Европу, учествовале на многобројним такмичењима и освајале вредне награде.“
У новогодишњој емисији, са Марином Марић, студенткињом Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, говоримо о љубави према фрули, о традицији села Осаница, о свирању и певању са сестром Иреном, школи фруле у којој су препознале свој таленат, али и о оној коју данас њих две воде: