„Српски велики научници имају потребу да се књижевно изразе, за разлику од специјалиста који сву своју енергију потроше у свом пољу истраживања и великим радом, како каже Миланковић, ископају рупу из које нерадо излазе“, казао је проф. др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду у уводном делу свог излагања, на Скупу поводом 130 година постојања Српске књижевне задруге, у Свечаној сали
Српске академије наука и уметности, 22. јуна 2022. године, говорећи о разлици српског и европског научника. На скупу, који је отворио Владимир Костић, председник САНУ, говорили су академик Славенко Терзић, проф. др Радивоје Микић, проф. др Мило Ломпар и проф. др Александар Петровић. Како бележе медији, „управо је на предлог професора Ломпара уприличен овај, тачније овакав скуп“ поручио је Владимир Костић, који је присутне подсетио на мисију Задруге, срочену у Правилима СКЗ, која кажу да се она оснива у намери да помогне ширење одабраних дела из лепе књижевности и да кроз опште корисне поуке ствара књижницу за све редове народа.
„Књиге које имамо у Задрузи су драгоцене, јер је то кућа која је махом имала независну културну политику, за разлику од многих кућа које су у функцији, и осим те функције ништа друго и не виде“ , казао је проф. Александар Петровић, одајући посебно признање Српској књижевној задрузи јер је објавила неупоредиву књигу „Метафоре и алегорије“ Михаила Петровића Аласа која је парадигма и „епицентар српске културе и мисли уопште“. Ова књига је снажно повезала математику као основно ткање појавног света са садржајима изван ње, реафирмисала идеју аналогије која је показала своју делотворност у теорији Косте Стојановића исказане најбоље у његовом преко сто година заборављеном делу „Тумачење физичких и социјалних појава“, које је показало практичну делотворност аналогија о којима је говорио Алас.
Свој приказ деловања СКЗ проф. Петровић је заокружио књигама које Српска књижевна задруга под политичким притисцима НИЈЕ објавила, као што је дело Милутина Миланковића „Наш планетски систем“, „јер ствари се састоје од супротности. Ако покушамо да схватимо нешто морамо да видимо од којих супротности се састоји“, сажето је рекао проф. др Александар Петровић, „а то је много плодотворнија метода од картезијанске сумње, растакања на делове и губитка у оној рупи знања без целине коју Миланковић помиње“.
Указујући на ове битне тачке научне мисли ово излагање имало је заправо програмски карактер јер је имплицитно речено, прво, да је владајућа механичка парадигма исцрпљена и да се треба окренути и у образовању и истраживању другом свету знања садржаном у мисли великих српских научника. Друго, на тај начин би се спречило, како каже проф. Петровић, да се наука претвори у сакупљање бодова, а научници у својеврсне хрчке без свести о велични духа коме треба да служе. Треће, али не најмање важно, јесте повратак српске идеје. Ко је човек данас који као Атанасије Николић може да служи српској идеји?. Да ли се та мисао о српској идеји у међувремену изгубила и да ли данас знамо шта је српска идеја? Шта је етика дужности
и зашто је модернизатори одбацују, и зашто се не изводе драме Атанасија Николића, родоначелника српске културе који је једини понео троструку круну првог ректора универзитета, оснивача Друштва српске словесности и Народне библиотеке? Каква је судбина дела изнад устаљених научних мерила, као што је Канон Милутина Миланковића, која показују да култура настаје и одржава се кроз сагласност небеске механике и земаљске динамике? Зашто то треба да буде основ српске идеје? Време је одлуке и стога морамо да знамо како ови научници и њихова дела сведоче о духу времена, којим путем ходе српски велики научници, а куда сада идемо ми, нека су од питања која дотиче проф. др Александар Петровић у свом излагању које овде доносимо: