„Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и
љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код
других види осећај усамљености и празнине. А ако човек не нађе Бога, он посеже за различитим сурогатима
којима покушава да замени аутентичнисмисао. Сурогатису, међутим, само нека врста медикамената који
на један краћи или дужи период могу да прикрију празнину. Дрога је свакако један од најпогубнијих и
најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане наркоман, то је видљив знак да он нема само психолошки,
него и дубоки духовни проблем. Нажалост, искрено говорећи, наркоманима се код нас мало ко озбиљно ис
љубављу бави. Онису углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом
пажњом исаосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи
да им се пружи безусловна, јеванђелска, христолошка љубав.“ (Часопис Време, 2009., тада Епископ Порфирије)

Заједница “Земља живих” у Брајковцу, у којој под црквеним надзором живе млади са наркоманским искуством, има посебну пажњу, како у смислу духовне утехе, тако и што им се обезбеђују одговарајући услови за живот. Са излагања на Седници савета Епархије шумадијске, преносимо Вам речи оца Александра Новаковића, духовника ове терапијске заједница: