Има једна бајка, не сећам јој се имена, у којој се говори о девојци која све што дотакне претвара у злато. Руке моје саговорнице, моје школске другарице Олге – Лоле Станковић, као и њене сестре Војке, познате крагујевачке посластичарке, такође претварају у злато све чега се дотакну стварајући свакодневни живот чаробним. Живот у њиховој интерпретацији има мирис, укус, боју… То је био главни разлог због којег сам пожелела да баш Лола буде следећа особа од које учимо како да се живи с крилима.
