Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Шумадијског Господина Јована у порти Старе цркве у Крагујевцу одржан је концерт духовне и световне музике Првог београдског певачког друштва.
Прво београдско певачко друштво ужива углед најстаријег хорског ансамбла у Србији. Од певачког друштва које је 1853. године основала група грађана, хор је прерастао у праву националну институцију.
Њ.П.Е.Ш.Г.Јован, у знак захвалности, одликовао је ово певачко друштво највећим орденом Светих мученика крагујевачких првога реда, док је заузврат, певачко друштво Епископу шумадијском и храму Свете Тројице поклонило Повељу коју је осликао Паја Јовановић.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Шумадијског Господина Јована у порти храма Светог преподобног Романа у Рековцу, у недељу, 19.јуна 2022.год. одржан је Фестивал хорова епархије шумадијске. Том приликом наступило је 7 хорова и 184 учесника. Послушајмо беседу коју је том приликом произнео Њ.П.Е.Ш.Г.Јован, као и наступ Дечијег црквеног хора „Свети Симеон миротичиви“ при Саборном храму у Крагујевцу.
Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији „Типик архиепископа Никодима“ код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.
Патријарх српски Герман, замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. у чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.
Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.
За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа шумадијског 21. маја 1977. године.
Као епископ шумадијски др Сава је представљао Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у Дијалогу са Римокатоличком црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.
По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).
У Шумадијској епархији епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву св. великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко ( XV век), Петковица у Страгарима ( XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају ( XV век) и Брезовац на Венчацу ( XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.
Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу „Свети Јован Крститељ“ (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд „Човекољубље“, само су неке од установа које су се под надзором епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење Београдске богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом „Светог Јована Златоустог“. У конаку манастира Јошанице ради већ пола деценије духовно-просветна установа, а у оквиру ње и летња школа црквеног појања „Корнелију у спомен“.
За време архиепископске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еџворт.
Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом, која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледан духовне старешине, епископ др Сава је основао више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Св. Ђурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педест српских младића из румунског дела Баната.
Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне цркве, литургике, химнографије. У студијама посвећеним историји Српске цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-Патријаршијског архива у Сремским Карловцима, Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима. Дело „Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941.“ (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“ (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом „Гробна места српских архијереја“ објављеном 1999. године. Издао је и „Писма патријарха Георгија Бранковића“ са коментарима (1994).
Као епископ моравички био је покретач излажења часописа „Српска православна црква – њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church – Its Past and Present “ на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије „Православље“, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник „Гласника, службеног листа Српске православне цркве“ био је од јуна 1966. до јула 1967. године.
По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије „Стаза православља“, који је касније постао званични лист Српске православне цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом „Седам и по столећа Српске цркве“, на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо). Две године касније уредио је „Календар Српске православне цркве у Америци и канади за 1971. годину“.
По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист „Каленић“ (1978), који и данас излази шест пута годишње. У овом листу објавио је многобројне непотписан краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. под именом „Каленић“ основао је и епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко 120 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим „Симфонија Старог и Новог завета“, као и репрезентативна монографија манастира Каленића, аутора Драгиње Симић Лазар. Увео је и праксу да се сваке године (од 1997) објављују потпуни епархијски шематизми.
Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија: „Банатски весник“ (1981) у Вршцу након педест година и „Беседа“ (1989) у Новом Саду, после деветнаест година неизлажења.
По одлуци Светог архијерејског синода уредио је „Цркву, календар Српске патријаршије“ за 1981, 1982. и период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и псању књиге „Сто најзнаменитијих Срба“. Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.
За дописног члана Српске академије наука и уметности епископ др Сава (Вуковић) је изабран 1997. године.
Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.
Изложба АНАТОМИЈА КОЦКЕ, Оливере Станишић отворена је синоћ у крагујевачкој галерији Мостови Балкана.
Изложбу чине два циклуса- Топографија коцке – који садржи шест мозаика рађених индиректном методом, коришћењем природног камена и метала и Унутрашњи простор коцке – који садржи пет мозаика рађених директном и индиректном методом; коришћењем природног камена и метала.
„На овој изложби коцка није бачена, већ објављена. Она је једно од пет Платонових правилних тела која леже у потки свеопште геометрије света: тетраедар (пирамида), октаедар (двострока пирамида), хексаедар (коцка), икосаедар (двадесет страница) и додекаедар (космос). Ови полиедри у Платоновој теорији материје имају статус елементарних честица. На овој изложби Оливере Станишић имамо прилику да у отвореном коду видимо blow up једног од
њих: пред нама је хексаедар. Шест квадрата спојено је да образују осам просторних углова, сваки ограничен са три површинска угла. Тако се саставља тело коцке са шест четвороуглих равностраних основа које има има 8 темана, 12 ивица и 6 страна. Његове стране, правилни четвороуглови – квадрати, расклопљени се преображавају у крст“, пише проф. др Александар Петровић:
Он даље наводи да „Уметница има смисао пре свега за метафизичку подлогу на којој се збива драма света. Овде је она тешка као што метафизика мора да има тежину основних питања шта радим, ко сам, где сам.“ Пред отварање изложбе Оливера Станишић поручила је да је мозаик начин размишљања:
„Рад Оливере Станишић је тренутак уметничке истине пред којим треба застати и вратити се тамо где све почиње, до метафизичке стварности овог света коју сада можемо симболично да опипамо да бисмо се уверили у сопствену нестварност. Ова изложба је још један од стваралачких победа духа над материјом која је расклопљена да служи духу, а не да влада мислима и жељама преварних времена. Ова уметност као таква може да упути да увек треба бирати тежи пут да би се дошло до истине и наде у повратак свега онога што смо изгубили тражећи оно што нисмо.“ Александар Петровић
Сусрет првих матураната Богословије у Крагујевцу и њихово Литургијско сабрање након 20 година, (иако смо од њих чули да се сваке године окупљају), било је прилика да са јерејем Марком Рафаиловићем, који је овим поводом у Епархију шумадијску стигао из Епархије ваљевске, проговоримо и нашим слушаоцима представимо јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на едукативан и практичан начин обрађује тему традиције, језика, писма, културе и вере православне, са посебним освртом на истoријски период Првог светског рата и боравак наше војске и народа на острву Крфу од 1916 до 1918 године. Пројекат са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја води и реализује званично гласило СПЦ за децу Светосавско звонце. Од 2012. године до сада, у њему је узело учешћа преко 300 најталентованијих ђака основних и средњих школа из читавог региона: Србије, Републике Српске, Федерaције БиХ и Црне Горе. Пројекат носи назив СТОПАМА НАШИХ ПРЕДАКА:
Литургијским сабрањем, прва генерација богослова Крагујевачке богословије, јуче је у храму Светог Саве, са својим ректором, протојерејем-ставрофором проф. др Зораном Крстићем и професорима Богословије, обележила двадесет година матуре. Покушали смо да сазнамо где сада богослуже тадашњи дечеци и какви су први утисци након окупљања на месту где све почиње:
У суботу, 18. јуна, на простору Великог парка у Крагујевцу, биће организован 18. ФИЋА ФЕСТ.
Тим поводом председник Удружења љубитеља фића, г. Славољуб Батавељић био је гост радија Златоусти. Говорећи о малом аутомобилу великих могућности, слушаоцима преносимо и каква су очекивања овогодишњег ФИЋА ФЕСТА.
Дана који је у Диптиху Светих Српске Православне Цркве посвећен Преподобном Оцу Јустину Ћелијском манастир Ћелије био је место велике молитвене свечаности. У заветном храму Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, уз саслуживање браће архијереја: аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, топличког и изабраног Епископа шабачког Г. Јеротеја, мохачког Г. Дамаскина, викара Епископа бачког Г. Иринеја, и домаћина Епископа ваљевског Г. Исихија, као и свештенослужитеља из више епархија. Богослужење су појањем улепшали Дечји хор „Емануил“ са диригентом Вањом Урошевић и Хор свештеника и богослова под управом протонамесника Бранка Чолића. У навечерје празника, протојереј Ненад Марковић, јереј Дејан Трипковић и ђакон Мија Бојиновић служили су празнично бденије уз појање певнице и молитвено учешће ћелијског сестринства, предвођеног игуманијом мати Гликеријом.
