У уторак 18. августа 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Шумадијски Јован, служио је опело монахињи Текли, сестри манастира Каленића, уз саслуживање архимандрита, свештеномонаха, свештенства, а у присуству монахиња и верног народа.

Монахиња Текла Алексић, рођена је 15. септембра 1946. године, у Својнову, у благочестивој православној породици. Била је друго дете по рођењу оца Живадина и мајке Даре. Са петнаест година, 1961. године, одлази у манастир Грнчарицу, са жељом да прими монашки постриг. У расу и камилавку монаши је блаженопочивши епископ шумадијски Валеријан (Стефановић). У манастиру Каленићу је 1984. године монаши у малу схиму епископ Сава (Вуковић), где је провела остатак овоземаљског живота.

Упокојила се у Господу 17. августа 2026. године у поподневним сатима.

Обраћајући се присутнима Високопреосвећени Владика Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре, по промислу Божијем монахиња Текла нас је данас сабрала овде јер је и њу Господ позвао себи у тренутку, када је она највероватније, била најспремнија, да изађе из тела њена душа и да се сретне са Господом. Да се сретне и уђе у дом Оца њеног и Оца нашег. Сабрала нас је да би смо се помолили Богу за њену душу, али у исто време, пошто је она сада на другом одстојању од нас, да је замолимо да се она моли за нас, за наше спасење. Браћо и сестре, живећи овде, на овој земљи и благодарећи Богу на Његовом дару, својом вером, трудом и подвигом и надом на неизмерну Божију милост и доброту непрестано тежимо оном лепшем, рекао бих, и од Бога дарован нам је одлазак из овога живота у онај вечни и непролазни живот. Тек ако тако мислимо и ако тако живимо, да ходајући овом земљом, ми треба да мислимо на царство небеско. Господње су речи, браћо и сестре, које је он изговорио његовим ученицима да оно што око не виде и ухо не чу, и оно што у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе. Ми не можемо ни да замислимо шта нам Господ припрема када пођемо са овог света. А то што нам Господ припрема то је одраз нашег живота овде на земљи. Господње речи и обећање, Господ испуњава, само тражи да ми испунимо, оно што он од нас тражи. А шта он од нас тражи? Да живећи овде, на овој земљи, прво иштемо Царство Небеско. Царство се небеско купује, не златом, не сребром, него делима. Царство Небеско не можемо купити никаквим овоземаљским богатством. Њега купујемо вером, њега купујемо љубављу Божијом, њега купујемо преданошћу, да смо спремни да у сваком тренутку, када дође наш позив, када дође наш час, будемо спремни да изађемо пред Господа. Ми тај тренутак не знамо, али хришћанину ,тим пре монаху и монахињи, говори да стално бди над собом. Јер опет, по речи јеванђеља „не знамо ни дана ни часа у који ће Господ доћи“. Ја верујем да је монахиња Текла имала ове речи Господње на уму. Да је се припремала за овај час, за одлазак из овог света и да се усрдно молила да јој Господ опрости грехе, и то је оно на шта треба да обратимо пажњу, браћо и сестре, и да се молимо да ли ће нам Господ опростити грехе.

Има један дивни, велики светитељ из 16. века, епископ који је имао много духовне деце, који је учио и молио своју духовну децу и народ који му је Црква поверила да се моле Богу за њега, да му Бог открије да ли су му опроштени грехови. И како нам даље житије говори, он умире. Његова духовна деца, народ тугује, људски је туговати и плакати, али хришћански није очајавати, спремају све за упокојење његово. Одслужили Литургију, ископали раку и таман да га спусте у земљу, овај епископ се буди. Сви у страху, у недоумици, и прилази му један од те духовне деце и каже: старче, шта се то догађа с тобом, а он каже шта? Па старче знаш ли да си умро, а он одговара: знам. Па видиш ли ми спремили раку, да те положимо у раку, откуд сада оживљаваш? А он одговара: е децо моја, знате ли да сам вас молио целог свог живота, да се молите Богу за мене да ми Бог открије да ли ми је опростио све грехове. Сада га питају: старче јеси ли ти излазио пред лице Божије, јеси ли видео Бога. А он њима каже: не, нисам видео Бога и лице Божије, али сам чуо Његов глас који ми каже: Јефреме сви су ти грехови опроштени осим једног. А ја упитах: Господе, који је тај мој грех? А Господ му каже: што си једног недостојног рукоположио. Врати се, моли се и поново ћу доћи по тебе. И тако је и било. Живео је још доста година, молио се и заиста и данас његове мошти нетрулежне стоје.

Ето и наша монахиња Текла је као дете, девојчица, пошла у манастир и у манастиру је 65 година провела. Ви сте сви овде млади, па и не знате како је било у тим временима бити свештеник, бити монах. У то време бити монах је значило бити крпа. А опет са друге стране, монах то треба добро да зна. Јер имамо један добар пример, браћо и сестре, када је један монах ишао кроз неко блато у пустош, и наишао на једног човека који је када је видео монаха одмах се збунио, јер није никада у животу видео монаха, па га пита: ко си ти човече? А он му каже: ја сам монах. А овај не зна шта значи монах, па га пита да му објасни шта значи бити монах? А овј монах, смирен и скроман, узме своју капу са главе и баци у оно блато, па је гази и гази, сву је угазио блато, па се сагао, пољубио и ставио поново, онако блатњаву на главу. А овај човек се зачудио, као што би се и сваки од нас чудио, па му каже: нисам те разумео, ниси ми објаснио шта значи бити монах. А он му одговори да ово што сам урадио значи бити монах. То значи, да га газе сви, да га врећају, баш онако како стоји у монашењу, браћо и сесре, да ће бити и пљуван и руган и исмеван, и каже па јесте ли видели да се ова капа бунила док сам је ја газили, или јесам ли се ја постидео што сам ту прљаву капу стави на главу. Ништа није у свом овоземаљском животу прошао Господ наш Исус Христоб боље. И њега су пљували, и њега су осуђивали, прогањали, и њега су ђаволом називали, али он је све то трпео ради нас и ради нашег спасења. Чак је и распеће трпео ради нас. Све ово нам говори да морамо имати стално тај осећај, да ће нам доћи тај час, и да ће нам анђео смрти доћи на нашу душу, као што је јуче дошао по душу монахиње Текле. Али она је по својим људским моћима служила овој Светињи толико година, пре тога у манастиру Грнчарици. Служила је колико је могла и како је мислила да служи. Но и да није ништа добро у животу учинила, довољно је то што је 65 година носила ову црну одору. Поготово, опет се враћам на она времена, у време оне несрећне идеологије, када би се неко појави у мантији шта су радили, пљували га, називали баксузом. Све је то требало издржати, али да би издржали треба да имамо вере и да знамо да нас Господ неће никада оставити, уколико ми не оставимо Господа. Тако је монахиња Текла ступила у брачну заједницу са жеником Христом, а Христос је женик свих нас. Она је знала шта значи отићи у манастир иако је била дете. Знала је да је у манастиру не чека свила и кадифа, него те чекају искушења, али она је веровала да је ни та искушења неће сломити, зато је чувала веру и била послушна колико је то могуће човеку. Јер у монаштво се ступа кроз послушност, а послушности се рађа смирење, из послушности се рађа љубав, из послушности се рађа нада, из послушности се рађа вера. Зато је Господ и рекао: благо онима који слушају реч Божију и извршују је. Ето ова наша дивна монахиња слушала је реч Божију, колико је могла да испуни и испуњавала је, али зна Бог и моје и твоје и немоћи наше, али зна Бог и нашу лењост, ако се не трудимо да испунимо реч Божију. То све Господ зна, браћо и сестре, и зато монах, шта је монах, монахиња, само савршенији хришћанин, ништа више. Ако још монах или монахиња или монаштво или свештенство ставља себе испред Цркве, ту нема ни монаштва, ту нема ни свештенства. Него све што треба да буде у овом животу треба да буде у Цркви, кроз Цркву и са Црквом. Монах, шта је његово занимање? И не само монах, монахиња, него и сваког хришћанина? Молитва. То треба да буде Хришћанско занимање. Јер са молитвом и када се молимо ми се и смиравамо. Онда не мислим на себе, него се смиравам. Не мислим како да се надмудрим са другима, како да се покажем да сам мудрији, да сам паметнији, него тражим у смирењу. А смирење чува човека од гордости. А гордост је, како то кажу свети оци , темељ свих грехова. Од гордости се све рађа оно што против Бога. Монах са Богом разговара кроз молитву. Монах кроз молитву разговара и са светом. Зато Свети Василије пишући монашка правила каже да монах одлази из света, напуста свет, одлази у пустиње, одлази у келије, не зато што презире свет, него да би стално био у свету. Како то? Тако што се моли, да се сачува од утицаја, јер овај свет у злу лежи, како каже Јеванђеље. А монах одлази у самоћу, да се моли и и да тако чува свет и себе да чува, да се моли. Молитвом човек, браћо и сестре, како рече један свети отац, престаје да буде биће за смрт, а постаје биће за вечност. Човек, монах, монахиња, уздиже себе у просторе тамо где је Дух Свети, тамо где је Бог, тамо где је Света Тројица. Он молитвом, али молитвом која мора да буде у смирењу и молитва мора да буде из вере. Немамо ли смирења, немојмо мислити да се молимо. Смирење је спасење. Смирење је основа за све друге врлине у којој сваки хришћанин, монах, монахиња може да се усаврши. Монах, монахиња хришћанин, најбоље је да све назовемо хришћанима, они пред собом треба да се потруде, да се уподобе анђелском лику. Зато монах када се монаши, он или она прима, анђеоски лик на себе. И ми смо на крштењу примили анђеоски лик на себе, само је питање да ли живимо тим анђеоским ликом или заборављамо да оно што смо примили, а Свети апостол Павле каже: човече што се хвалиш да ниси ништа примио када си све примио. И заиста, човек када има Бога у себи он има све. Човек без Бога, без Христа је празан. А човек без Христа није човек, то вам је напуштена кућа, поломљених прозора, врата, па тамо баца свак ко шта стигне, док се не напуни. Тако и човек, ако не затвори своја уста да не причају оно што не треба, ако не затвори своје мисли да их веже за Христа он се распрскава, он не зна да му је живот претворен у оговарање, а не у разговор са Богом кроз молитву. Зато заиста су у праву они богослови који монаштво једноставно називају аутентичним хришћанством, не презирући при томе и не одбацујући брачни живот хришћана, јер монах се везује за женика Христа, човек-жена везују се једни за друге, али су дужни и једни и други да чувају верност, да чувају себе у чистоти. Зато је Господ и Цркву упоредио са браком.

Нека би ова наша данашња молитва, коју смо принели сви окупљени у овој светињи каленићкој у којој је служила и монахиња Текла, нека наша молитва пропућује пут души њеној да се настани у Царству Небеском. Да се замолимо да и она сада, када би могла да проговори, као и онај светитељ, епископ, шта би нас замолила? Да се помолимо за њену душу и да живимо у љубави у слози, да праштамо једни другима. Али ни праштања нема без смирења. Зато нека ова данашња молитва и данашњи чин опела који овде чинимо, нека пропути пут души Теклиној ка Царству небеском, а нама нека Господ помогне и нека ојача да имамо то осећање… Она је данас дошла пред Господа, сутра ћу ја, прекосутра ће други. То никада не смемо да сметнемо са ума. Јер, како кажу свети оци,хришћанин, када би се сваког данас сећао смрти никада не би погрешио. Никада не би изговорио ружну реч. Никада за другог не би казао оно што не треба да каже, јер данас говорим ружно о другом човеку, и задеси ме смрт, а Господ је рекао: судићу те у оном у чему те нађем. То је оно око чега треба да се трудимо у овом свету у смирењу, у молитви, у побожности, у љубави према Богу и према ближњима. Нека је вечан помен и нека Господ подари Царство Небеско монахињи Текли, нека јој опрости грехе јер је и она грешила. И светитељи су грешили, браћо и сестре, али је покајање веће од сваког греха. То је оно што треба да знамо. Али покајање није нешто што ћу ја сада изговорити, покајање је процес који траје од момента доласка на овај свет, па све до одласка са овог света. То је покајање, процес. Нека Господ упокоји душу монахиње Текле. Да је замолимо да нам опрости, ако смо се огрешили о њу. Јер не може човек живети поред другога, а да се не огреши. Замолимо је,јер нам она свима данас сигурно прашта, па опростимо и ми њој, молимо се за њену душу, за њено спасење, а и за своје спасење. Бог да јој душу прости и подари Царство небеско.“

извор – сајт епархије шумадијске