Категорија: У жижи заједнице

најава искључења струје и воде у Крагујевцу – 11. 04. 2022.

Студентски културни центар сутра у 19 сати организује представљање зборника песама мостарских и крагујевачких песника. Избор из мостарског и крагујевачког савременог песничког круга резултат је идеје колектива СКЛОПКА (Самоуправни културно-образовни покрет Крагујевца), младе групе уметница/ка и активиста/киња која тежи децентрализацији, деинституционализацији културе и колективитету у продукцији и дистрибуцији догађаја из области културе. Овај пројекат су организовали као пројекат сарадње и размене са Мостаром као градом побратимом, посебно књижевним Фестивалом „Полигон“. У нашој данашњој емисији разговарамо са директором фестила „Полигон“ из Мостара, књижевником Мирком Божићем, као и са представником Колектива СКЛОПКА песником Дамиром Недићем.

„Свети Некатрије је, ради неколицине једва писмених жена које су заволеле монаштво, оставио своје боравиште у Атини, своје архијерејство и своје проповедање, као и своје бављење богословским списатељством, и посветио се њиховом напасању. Оваква одлука Светог Некатрија је произишла из његовог поштовања према монаштву као путу који води ка хришћанском савршенству. Она је такође произишла из његове љубави која је следовала Христу, али и од његове дубоке смирености, којом је такође следовао смирењу Господа Исуса.

Ово смирење се види на многим местима у његовим писмима. Он је много пута тражио мишљење и суд од оних који су су још искушавали у монаштву. Он је тражио њихова мишљења по многим питањима која су се тицала његовог манастира. Такође је тражио и њихове молитве. Благодарио им је и за најмања добра која су му чинили, а благодарно је примао и критике које су му упућивали. Ово се тако види у сладећем наводу који се тиче старца Пахомија: „О заповестима Старца Пахомија, сматрам да оне важе за нас. Благодарио сам страцу Пахомију за писма која је послао и због његовог старања о мени, пошто сам неутврђен у духовном знању, како сам и раније говорио и како сам исповедио. Онако како сам чуо, тако сам вам и послао његове савете, што самтрам да је била моја обавеза. Говорим вам, са свим мојим незнањем које сам исповедио оцу Пахомију, да оно што сте примили у његовим писмима треба да држите као ктиторски типик, а оно што вам ја пишем као савет. О осталом ћу вам говорити када вас видим. Ти, преподобна Ксенијо, можеш да мало смањиш молитву на бројаницама“.

Очинска љубав Светог није се завршавала на духовном руковођењу оних који монахују. Он се старао о свим њиховим потребама. Мудри јерарх се старао и о њиховој исхрани, и о њиховој одећи и о њиховом здравстваном стању, о њиховом рукодељу, о њиховој економиј /манстирској/, о њиховом врту, о њиховим рођацима који су посећивали манастир. Касније је напустио управљање Ризаријумом и настанио се у Манастиру где је поправљао њихову обућу…“

Овде доносимо нешто карактеристично о бризи Светог.

Братство храма Силаска Светог Духа на апостоле још једном ће организовати Свету тајну јелоосвећења као молитву за исцељење болесних и то у суботу, 9. априла од 17 сати. О овој светој тајни говори нам јереј Стефан Дамјановић-

Душан Јакшић(2002) је 2016. године добио страшну дијагнозу када му је установљен Јуингов сарком(високомалигни слабодиферентни тумор сачињен од малих округлих ћелија), и од тада креће његова борба са овом опаком болешћу.

На одељењу педијатрије Института онкологије и радиологије Србије завршио је осми разред основне школе. Уписао је и похађа средњу школу, одличан је ђак.

2018. године болест се поново вратила, уз тешко лечење и помоћ лекара успео је да се избори.

Међутим, 2020. године, по трећи пут, тумор се опет вратио а због метастазе на плућима Душан је на лечењу већ четврти пут.

Његов сан је да добије битку за живот и постане медицински радник како би помагао другима. Верује у победу над овом болешћу, не губи наду, и зато му је потребна помоћ свих нас!

ДА ДУШАН ДОБИЈЕ БИТКУ ЗА ЖИВОТ!

Уплатом на динарски рачун: 165-7010855807-48, Аддико банка
160-6000000838286-13, Банка Интеса
Уплатом на девизни рачун:

Уплатом преко пејпал платформе:
IBAN RS351657010855831-73
Uplatom preko pejpal platforme:
paypal.me/pokrenizivotsrb

Слањем поруке на број 3800 (Било која мрежа, цена поруке 200.00 РСД)
Садржај смс поруке или сврха уплате: „Душан Јакшић“

Беседа коју је на Светосавској академији, 27. јануара 2022, произнео Његова светост Патријарх српски г. Порфирије:

Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу.

Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београдум као и за духовника цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду.

Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке.

У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике – емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране – требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу.

На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира – три у данашњој Епархији ваљевској: Лелић, Докмир и Јовање, а у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим новим светињама гори кандило и поје се света Литургија.

У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ владике Николаја штампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић.

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, Епископ са свештенством организује хуманитарну помоћ за прогнане. На дан своје крсне славе, Јовандан 1993. године, отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. У њему се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама поклоника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор г. Хорст Вробел из Немачке је то учинио у знак жаљења што су после 50 година поново пале бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено.

У Епархији је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања.

Прошле године владика Лаврентије је обележио 63. годину живота у монашкој ризи и 55. годишњицу архијерејске службе, што у осмовековној историји Српске Православне Цркве представља најдужи стаж једног архијереја.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Република Српска га је одликовала орденом Његоша. Велики златни почасни крст, орден Председника Републике Аустрије, добио је 1995. године за јачање хришћанских и међуљудских односа између два народа, као и за исказану бригу за српске вернике у тој земљи. Од 1984. године почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“, у оквиру којих су и чланци који су годинама излазили у „Православном мисионару“ и „Православљу“. Епископ Лаврентије је говорио енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Епископ Лаврентије се упокојио у Господу у недељу, 23. јануара 2022. године у Шапцу.

Његова Светост има веома благе симптоме вирусне инфекције, одређена му је одговарајућа терапија и поштује све епидемиолошке мере. Путем електронских комуникација у сталном је контакту са сарадницима и административне послове обавља потпуно несметано. Такође, не престаје да молитвено подржава лекаре и медицинско особље у њиховом труду, а посебно се моли за исцељење свих који су захваћени епидемијом. Патријарх изражава жаљење што се јавне манифестације у којима је требао да учествује одлажу до даљег.

Са благословима Његовог блаженства Aрхиепископа тиранског, драчког и све Албаније г. Анастасија и Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, и ове 2022. године свечано су прослављени Бадњи дан и Божић у Враки код Скадра.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак, 10. јануара, 2022. године.
Ове и остале вести из СПЦа и помесних цркава, слушате у данашњем издању емисије Хришћански меридијани: